Бела смрт
ПЕСНИКОВ ЗАПИС
Седим већ читав сат за столом, у преподневу, које се пуно магле и дима види са мог високог прозора. Постељу сам напустио ради неколико речи које су ми након буђења, испрва, само пале на памет, па по обичају покренуле усну, а затим се као неки једва чујни ехо преселиле у ону ушну шкољку која није била заптивена јастуком.
Исписао сам их ситним рукописом на једном празном, ненормално великом комаду хартије, који ми је први пао под руку.
Тренуци пролазе, а тих неколико забележених речи стоје осамљене.
Толико су ми дуго већ пред оком да ми се с времена на време, у магновењу, причини како сада оне одају знаке некакве живахности, а да се ја све више претварам у нешто што је супротно од живота.
Ево: као да се већ пропињу на прсте, издужују шију и беспомоћно се осврћу на све четири стране, тражећи сапутника.
О, како ме већ читав сат застрашује огромна белина, која као да све више и паничније расте око мојих ситних, нејаких речи. Већ су се сакупиле, збиле и наликују на само једну реч или некакав танушни цртеж из једног потеза.
Како дан одмиче, оне ми све више личе на човека изгубљеног у непрегледној, снежној равници, кога на измаку све хладнијега дана очекује и оно најгоре...
Интимне мапе
У соби, из које се не мичемо дуго, јавља се у нама чежња да изађемо или отпутујемо некуда, ма где то било.
Већ у следећем тренутку, ова чежња, која је била непрозирна и без облика, показује у себи наговештаје да ће се избистрити, као и знаке да је на трагу да се одреди. Из грла или мозга, где се зачела као грумен, она се већ растресла, претворила у измаглицу и преселила у наша визуелна пространства, која су утолико бескрајнија уколико је чежња дубља, а наш реални видик скученији.
Следе и тренуци у којима се ова пространства насељавају градовима које смо походили, пределима кроз које смо пролазили и водама крај којих смо стајали. У нашој глави је већ читава једна мала, интимна мапа, какве нема на глобусу. Њих има онолико колико има и људи, а све су различите и неподударне, нема истих, чак ни сличних.
Али, наша чежња, као за пакост, овога пута је толико нестална да не успева да се веже ни за једну тачку овакве географије. Наше визуелно пространство, као у магновењу, претвара се у брисани простор.
И ево, једна реална нит већ покушава да се умигољи међу наше вијуге, а знамо и то: она би отворила пут којим би у нашу главу поново ушли и сви они предмети из собе на које би пало наше око.
Али, ево већ и тренутка који је бануо као спас: у глави се одмотала једна нова мапа. Она је испуњена местима која никада нисмо видели. Заправо, само именима тих места, која су нам кроз живот, још од најранијих дана, окрзла памет. Иза тих реалних имена крију се предели које смо измислили. Мало је таквих људи на свету за које је Борнео једнак. Сви ми остали мислимо да је другачији, а свако на свој начин.
Наша чежња, изгледа, не само да је нестална него јој се ове ноћи не може одредити ни правац, ни смер, нити природа. Њу није успела да веже ниједна слика са наших мапа. А било их је безброј: под сунцем и под снегом, пустих и насељених, свакаквих.
Можда то и није више чежња, него мисао. Онда, значи, нећемо путовати, него мислити.
И то је утеха.
Најбоље види и најдаље допире мисао, па макар очи при томе биле и затворене.
Стеван Раичковић(Из књиге "Мале прозе", СКЗ, Београд, 2007)
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


