Свако обрађује свој врт

Да ли је само „Кандид” наиван или су наивни и они који мисле да познају и разумеју устројство света – једна је од дилема са којом се  ових дана у Југословенском драмском позоришту бори македонски редитељ Александар Поповски, који са одабраном екипом припрема познато Волтерово дело. У његовом читању „Кандид” је и прича о одрастању и изгону из раја. Насловну улогу тумачи Никола Ђуричко, а премијера се очекује почетком новембра.

„Кандид” говори о оптимизму као филозофској идеји и животном ставу. Зашто радите „Кандида” у Београду?

Некад давно, када су сви улепшавали свет око нас, театар је имао потребу да тај свет раскринка и прикаже га у његовом изворном светлу. Данас је свет око нас сурово реалистичан и чини ми се да је потреба да у театру створимо неку бољу и лепшу стварност нужна и субверзивна. Инсистирао сам да остане наслов „Кандид или оптимизам”, јер данас оптимизам ретко срећемо у нашим животима. Презрели смо га, јер нема употребну вредност, јер све што живимо мора да се прерачуна у евре. У једном тренутку Кандид среће црнца који нема једну руку и једну ногу. И узвикује: „О Панглосе, зар је овај свет најбољи могући?! Морам се одрећи свог оптимизма.” А црнац га упита шта је то оптимизам. На то Кандид одговара: „Оптимизам је кад неко има страст да верује да је нешто добро, а сам зна да није”. То је пресудило да радим „Кандида”. Када сам деведесетих година 20. века путовао у иностранство, стално су ме питали, и имали потребу, да им донесем нешто са овог поднебља. У једном тренутку ми је било мука да се представљам као симбол за песимизам, мрак, рат... Оптимизам, то сам ја!

Склони сте експерименту у позоришту. „Кандид” је добра будала коју зли и препредени варају. Да ли и Ви мислите тако?

Када сам читао дело помислио сам да је Кандид будала, јер је представљен као наивчина коју сви варају и муче. Онда сам помислио: Зашто сви други не би били будале које погрешно гледају на свет, односно да је Кандид неко ко гледа исправно? Границе немогућег је тешко повући све до тренутка док се нешто не деси. Када се то деси, онда га прихватамо. Слично као са бубашвабама: само се промени отров, ми се навикнемо на тај отров и онда наставимо да живимо са тим отровом у себи. У договору са Николом Ђуричком, Кандида не радимо као наивчину. То је човек који сумња, он не прихвата готове ствари већ сумња, и кроз ту сумњу се формира као лик. Када на то још додамо снагу велике љубави која га тера да непрестано трага за њом и за коју је спреман да пређе цели свет, добили смо узбудљиву причу коју би свако од нас да проживи. Макар само на сцени.

Радите занимљиву поставку „Кандида” у којој сви ликови остају у свом животном добу, а само Кандид стари. Зашто?

Зато што мислим да је „Кандид” прича о нашем животу. Кад си млад и кад кренеш из тог замка, из тог раја из кога те избаце због погрешног пољупца, кренеш са ентузијазмом. Како иде представа тако иде и Кандидова судбина. Постоји цели круг који он мора да окрене да би се дошло до мудрости. На крају се цело путовање завршава чувеном Волтеровом реченицом да свако од нас мора да обрађује свој врт. Ја сам од тога кренуо. У једном тренутку када више нисам налазио начин како да се супротставим политичарима које сам презирао, телевизији коју сам мрзео, банкама, порезима, економији и демократији, театру који је губио своју снагу, схватио сам да ја морам да обрађујем свој врт. Да не могу никако да их све одједном победим. Али, могу да направим представу, то хвала Богу знам. Па сам кренуо од тога.

И Ваша каријера иде необичним кругом. На почетку сте се бојали да радите у другој средини. Последњих десет година јако мало радите у Македонији. Више Вас има у Љубљани, Загребу, Београду...

На почетку, као и Кандид који креће у нову, нејасну средину, тако је и мени било нејасно где сам дошао и која су правила игре. Данас могу да радим где год ме баците. У Македонији ме мање има. То ми недостаје. Разлог је као и свугде: утицај политике на уметност. Нешто што све нас једе као осми путник. Уметник је по правилу против. Уметник се не слаже са нечим што јесте, кад може да буде другачије. То је оно против чега се и Кандид бори. Театар је моја религија и гледање на свет, то што радим је за мене у том тренутку питање живота и смрти. Не могу да радим рационално, јер не могу другачије да направим дело ако га не разумем дубоко лично. Ја сам класичан представник македонских интуитивних уметности. То је моја највећа слабост и квалитет. Када сам радио представу у Солуну питали су ме да ли можемо да постанемо отворени град на Балкану као што је то Београд. Важна ми је та комуникација са различитим срединама. Надам се да ћу једном успети да спојим на једном месту све глумце са којима сам имао задовољство да радим. Направићу представу која ће бити хвала театру.

Да ли можете да нам појасните своју тезу да само класична дела могу да нам помогну да нађемо крупне одговоре на време у којем живимо?

Уситнили смо и убрзали истину. Данас је имамо превише, не мора човек да се бори за њу, бомбардовани смо свим могућим информацијама и истинама. Мислим да је данас, поготово за Европу, важно да се врати антици, на нешто што су крупна питања иодговори, да се поново преиспитамо. Живимо ехо француске револуције. Та демократија је диктатура, ми се ослањамо на њу као да је велика вредност, а није. Систем вредности је свуда пао и нигде више не постоји. Морамо поново да прочитамо Аристотела и Платона. Мислим да је комплетна будалаштина што имамо парламентарне изборе. Полако и највеће незналице схватају да се тај неко ко тамо седи уопште не бави тобом. Значи, опет нам треба савет мудраца, треба нам други тип парламента и демократије какав су имали стари Грци. Ево, после „Кандида” идем да радим „Хамлета” у Грацу... Никада нисам волео „Хамлета” јер је био превише интелектуалан и нервирао ме је. Тек сада га радим јер ми је први пут јасан. „Хамлет” живи у свету у коме га сви праве будалом, у свету завере. Он покушава да докаже ту заверу, с тим што мој „Хамлет” треба да узме мач у руке и да докаже да је то била завера.