Svako obrađuje svoj vrt

Da li je samo „Kandid” naivan ili su naivni i oni koji misle da poznaju i razumeju ustrojstvo sveta – jedna je od dilema sa kojom se  ovih dana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu bori makedonski reditelj Aleksandar Popovski, koji sa odabranom ekipom priprema poznato Volterovo delo. U njegovom čitanju „Kandid” je i priča o odrastanju i izgonu iz raja. Naslovnu ulogu tumači Nikola Đuričko, a premijera se očekuje početkom novembra.

„Kandid” govori o optimizmu kao filozofskoj ideji i životnom stavu. Zašto radite „Kandida” u Beogradu?

Nekad davno, kada su svi ulepšavali svet oko nas, teatar je imao potrebu da taj svet raskrinka i prikaže ga u njegovom izvornom svetlu. Danas je svet oko nas surovo realističan i čini mi se da je potreba da u teatru stvorimo neku bolju i lepšu stvarnost nužna i subverzivna. Insistirao sam da ostane naslov „Kandid ili optimizam”, jer danas optimizam retko srećemo u našim životima. Prezreli smo ga, jer nema upotrebnu vrednost, jer sve što živimo mora da se preračuna u evre. U jednom trenutku Kandid sreće crnca koji nema jednu ruku i jednu nogu. I uzvikuje: „O Panglose, zar je ovaj svet najbolji mogući?! Moram se odreći svog optimizma.” A crnac ga upita šta je to optimizam. Na to Kandid odgovara: „Optimizam je kad neko ima strast da veruje da je nešto dobro, a sam zna da nije”. To je presudilo da radim „Kandida”. Kada sam devedesetih godina 20. veka putovao u inostranstvo, stalno su me pitali, i imali potrebu, da im donesem nešto sa ovog podneblja. U jednom trenutku mi je bilo muka da se predstavljam kao simbol za pesimizam, mrak, rat... Optimizam, to sam ja!

Skloni ste eksperimentu u pozorištu. „Kandid” je dobra budala koju zli i prepredeni varaju. Da li i Vi mislite tako?

Kada sam čitao delo pomislio sam da je Kandid budala, jer je predstavljen kao naivčina koju svi varaju i muče. Onda sam pomislio: Zašto svi drugi ne bi bili budale koje pogrešno gledaju na svet, odnosno da je Kandid neko ko gleda ispravno? Granice nemogućeg je teško povući sve do trenutka dok se nešto ne desi. Kada se to desi, onda ga prihvatamo. Slično kao sa bubašvabama: samo se promeni otrov, mi se naviknemo na taj otrov i onda nastavimo da živimo sa tim otrovom u sebi. U dogovoru sa Nikolom Đuričkom, Kandida ne radimo kao naivčinu. To je čovek koji sumnja, on ne prihvata gotove stvari već sumnja, i kroz tu sumnju se formira kao lik. Kada na to još dodamo snagu velike ljubavi koja ga tera da neprestano traga za njom i za koju je spreman da pređe celi svet, dobili smo uzbudljivu priču koju bi svako od nas da proživi. Makar samo na sceni.

Radite zanimljivu postavku „Kandida” u kojoj svi likovi ostaju u svom životnom dobu, a samo Kandid stari. Zašto?

Zato što mislim da je „Kandid” priča o našem životu. Kad si mlad i kad kreneš iz tog zamka, iz tog raja iz koga te izbace zbog pogrešnog poljupca, kreneš sa entuzijazmom. Kako ide predstava tako ide i Kandidova sudbina. Postoji celi krug koji on mora da okrene da bi se došlo do mudrosti. Na kraju se celo putovanje završava čuvenom Volterovom rečenicom da svako od nas mora da obrađuje svoj vrt. Ja sam od toga krenuo. U jednom trenutku kada više nisam nalazio način kako da se suprotstavim političarima koje sam prezirao, televiziji koju sam mrzeo, bankama, porezima, ekonomiji i demokratiji, teatru koji je gubio svoju snagu, shvatio sam da ja moram da obrađujem svoj vrt. Da ne mogu nikako da ih sve odjednom pobedim. Ali, mogu da napravim predstavu, to hvala Bogu znam. Pa sam krenuo od toga.

I Vaša karijera ide neobičnim krugom. Na početku ste se bojali da radite u drugoj sredini. Poslednjih deset godina jako malo radite u Makedoniji. Više Vas ima u Ljubljani, Zagrebu, Beogradu...

Na početku, kao i Kandid koji kreće u novu, nejasnu sredinu, tako je i meni bilo nejasno gde sam došao i koja su pravila igre. Danas mogu da radim gde god me bacite. U Makedoniji me manje ima. To mi nedostaje. Razlog je kao i svugde: uticaj politike na umetnost. Nešto što sve nas jede kao osmi putnik. Umetnik je po pravilu protiv. Umetnik se ne slaže sa nečim što jeste, kad može da bude drugačije. To je ono protiv čega se i Kandid bori. Teatar je moja religija i gledanje na svet, to što radim je za mene u tom trenutku pitanje života i smrti. Ne mogu da radim racionalno, jer ne mogu drugačije da napravim delo ako ga ne razumem duboko lično. Ja sam klasičan predstavnik makedonskih intuitivnih umetnosti. To je moja najveća slabost i kvalitet. Kada sam radio predstavu u Solunu pitali su me da li možemo da postanemo otvoreni grad na Balkanu kao što je to Beograd. Važna mi je ta komunikacija sa različitim sredinama. Nadam se da ću jednom uspeti da spojim na jednom mestu sve glumce sa kojima sam imao zadovoljstvo da radim. Napraviću predstavu koja će biti hvala teatru.

Da li možete da nam pojasnite svoju tezu da samo klasična dela mogu da nam pomognu da nađemo krupne odgovore na vreme u kojem živimo?

Usitnili smo i ubrzali istinu. Danas je imamo previše, ne mora čovek da se bori za nju, bombardovani smo svim mogućim informacijama i istinama. Mislim da je danas, pogotovo za Evropu, važno da se vrati antici, na nešto što su krupna pitanja iodgovori, da se ponovo preispitamo. Živimo eho francuske revolucije. Ta demokratija je diktatura, mi se oslanjamo na nju kao da je velika vrednost, a nije. Sistem vrednosti je svuda pao i nigde više ne postoji. Moramo ponovo da pročitamo Aristotela i Platona. Mislim da je kompletna budalaština što imamo parlamentarne izbore. Polako i najveće neznalice shvataju da se taj neko ko tamo sedi uopšte ne bavi tobom. Znači, opet nam treba savet mudraca, treba nam drugi tip parlamenta i demokratije kakav su imali stari Grci. Evo, posle „Kandida” idem da radim „Hamleta” u Gracu... Nikada nisam voleo „Hamleta” jer je bio previše intelektualan i nervirao me je. Tek sada ga radim jer mi je prvi put jasan. „Hamlet” živi u svetu u kome ga svi prave budalom, u svetu zavere. On pokušava da dokaže tu zaveru, s tim što moj „Hamlet” treba da uzme mač u ruke i da dokaže da je to bila zavera.