Од Грузије до Волстрита

„Немојте само ви (Запад) да нам држите лекције, немате на то никакво право”, изјавио је у недељном интервјуу италијанском листу „Република” Михаил Горбачов, последњи председник СССР-а. „Русија гази сопственим стазама ка демократији, и тек је на половини тог пута. Лекције Запада нам у томе ни на који начин неће помоћи. Напротив, оне могу само да буду контрапродуктивне”, сматра човек који је својом политиком с краја осамдесетих година прошлог века, практично преко ноћи, изменио наш свет. Интересантно је да је Горбачов наведену изјаву дао уочи међународног семинара који се у Венецији одржава са темом: „Да ли ће једнополарни свет опстати до 2020”.

У тренутку када се светски финансијски систем заснован на постулатима које су наметнули амерички либерални економисти увелико урушава, расправа о томе како ће изгледати будућност наше цивилизације неминовно поприма на актуелности. Звучи парадоксално, али богати западни свет као да је деценијама свесно пренебрегавао најједноставније природно правило: да све има свој ток – почетак, успон и пад – па тако и друштвени системи. Ако ико о томе може да сведочи на прави начин то је, свакако, Горбачов, не баш тако давно, један од најмоћнијих људи на нашој планети. Зато он и каже: „После распада Совјетског Савеза, САД су себе прогласиле за победника и целом свету наметнуле своја правила игре. Сада је већ свима јасно да та правила нису била ни добра, ни ефикасна.” И заиста, у вечитост америчког типа капитализма клели су се сви: од оних који су га креирали, до оних који о његовој суштини нису имали било каквог појма.

Без одговора на кризе

Чињеница коју свакако не би требало пренебрегнути јесте то да је суноврат поверења у лидерску улогу Вашингтона нагло добио на убрзању после недавних догађаја на Кавказу. По општем сагласју аналитичара, краткотрајни али жестоки рат између Русије и Грузије нису изгубили војници Михаила Сакашвилија, него – Американци. Наиме, нико више не сумња да је цела операција, са стране Грузина, у ствари, вођена са друге стране Атлантика. Да ли је реч била о логистичкој помоћи једном од америчких председничких кандидата, што је отворено изнео руски премијер Владимир Путин, или је иза ове авантуре стајао и страх САД да ће остати без контроле над токовима каспијске нафте, знају само у штабу Џорџа Буша.

Да невоља никада не иде сама показало се и у Украјини. Бивша совјетска република, разбијена унутарполитичким несугласицама, на ивици је да се коначно опрости од актуелног председника и нескривеног америчког штићеника Виктора Јушченка. План о увлачењу украјинске државе у НАТО и стратешком заокруживању Русије и са ове стране разбио се о став дела Европљана предвођених Немачком да им је партнерство са Москвом много важније од судбине политичара којег једва да подржава десетак одсто његових земљака. А ни Русија више није она из времена Бориса Јељцина. Бивши комунистички џин пробудио се јачи него икада и свима ставио до знања да неће трпети туђе ракете у „свом стратешком дворишту”, као и да има начина да их ефикасно онемогући.

Финансијска криза која већ данима тресе њујоршки Волстрит, целе САД па и остатак света, додатно је оголила чињеницу да Вашингтон више није једини центар моћи. Зато и не чуди изјава америчког министра финансија Хенрија Полсона да је „веома заинтересован да од свога руског колеге Алексеја Кудрина добије додатна објашњења о плану председника Дмитрија Медведева”, изнесеног недавно у Евијану – који се тиче превазилажења невоља изазваних падом светских берзи. Вашингтон ће, пре или касније, морати да се повинује и предлогу Москве да се садашњи формат групе најбогатијих земаља (Г-8) прошири новим чланицама, пре свега Кином, Бразилом, Индијом, Јужноафричком Републиком...

Превазиђена логика

И после свега, очигледно је да ће неко морати да вади кестење из ватре. Питање је само коме ће та незахвална дужност да припадне. Када је реч о финансијским мукама, већина је склона мишљењу да би свака држава требало, пре свега, да помете сопствено двориште. Овакво решење, међутим, тешко је изводљиво пошто је мрежа финансијских токова (легалних и илегалних) толико испреплетена да нико не може да јој одреди ни почетак ни крај. Значи, солидарност остаје као једино решење. Али и ту има рупа. Наиме, како се до сада показало, јаке земље пречесто су склоне да своје невоље товаре на леђа другима, нарочито слабијима: ово је посебно био принцип пословања у САД.

Али не само у домену новчаних трансакција. Сличном логиком водили су се и планери ратова, као најпрофитнијег вида пословања. Склоност Вашингтона да у сукобе које је сам изазвао увуче партнере из Европе, па и остатка света, постала је готово пословична. Изгубљени рат у Грузији дефинитивно је показао све мане таквог размишљања.

Зато предлог Дмитрија Медведева да се крене у нову фазу изградње система европске безбедности, овај пут без САД, звучи више него разумно. Поставља се као нужност. Како каже Горбачов, „такав систем може да се заснива само на учешћу свих држава са Старог континента, и не би смео да се формира некаквим ширењем већ постојећих војних савеза, или инсталисањем нових војних система на територији Европе”.