Говор мржње као политичко оружје

Председник Србије оцењује да је опозиција водила кампању под геслом „мрзим Вучића”.

Барух Спиноза је мржњу видео као тип бола чији узрок лежи у спољашњим изворима. ­Рене Д­ека­рт је дефинисао као свесност да је неко или нешто лоше, у комбинацији са јаком потребом да се од тога удаљи. Сигмунд Фројд је описао као стање ­ега­ које жели да уништи извор своје несрећности.

Ако смо догурали дотле да Александар Вучић изазива тако јаку негативну емоцију, а рекло би се да изазива, зашто се председник не упита како је дошло до тога да увећавајући број грађана према свом председнику гаји дубок, трајан и интензиван осећај анимозитета, љутње и непријатељства. Чиме је допринео да код толико људи створи један дуготрајни осећај, пошто психолози сматрају да је мржња више трајни став него привремено емоционално стање особе?

Вучић је годинама систематски радио на поларизацији Србије, на подели „ми” и „они”. Председник кога Устав обавезује да изражава јединство свих грађана, своју функцију користи за политичке обрачуне. Омаловажавањем, вређањем, узнемиравањем и понижавањем, а у последње време и директним ругањем, ствара отпор чија је трајекторија сада могуће доспела до тачке мржње. Притом се служи провидном манипулацијом: ко мрзи Вучића, мрзи Србију.

Говор мржње постао је политичко оружје. „Не сејем ја мржњу, го**ари једни одвратни”, узвратила је тадашња председница владе Ана Брнабић критичарима током мајске дебате у парламенту. Такав језик су нажалост прихватили и неки Вучићеви ривали отварајући недостојне и прљаве кампање.

Вучић не жели да слуша шта критичари власти и његови неистомишљеници имају да кажу. Могли су и да не буду у праву али били су вођени искреном жељом да се ствари побољшају. Да се проблеми реше. Одбијајући сваку критику, дугогодишњи лидер напредњака показивао је тоталитарност ума својствену радикалима из којих је поникао.

Славни амерички сенатор Вилијам Фулбрајт једном је написао: „Критиковати сопствену земљу представља услугу и комплимент. Услуга је јер земља може да покуша да буде боља него што јесте. Критика је, укратко, више од права. Она је патриотски чин – виши облик патриотизма.”

Зато је Вучићев „патриотизам” деструктиван, зато уместо неслагања индукује мржњу. Он се популистички ослања на онај део вокс попули који је увек спреман да кличе вођи. Манипулише све преплашенијим народом како би се збијао око њега и његове партије. Повлађује најнижим страстима и ослања се на недопустив речник тако што своје политичке ривале из дана у дан назива олошем и лоповима.

„Мариника Тепић је лажов, жена која не постоји ствар коју није урадила против наше државе, не постоји одговорност коју није показала ни на једном месту, као и Драган Ђилас”, рекао је једном „бранећи” српску политичарку од напада да је „румунски непријатељ”.

Понаша се као власник свих истина окупљајући по кулоарима моћи само послушнике, „евет ефендије”, како их је звао Иво Андрић, и гурајући од себе људе од знања свестан њиховог свеколиког интегритета који је тешко купити на партијској берзи положаја и бенефиција. Судије и тужиоце доживљава или као страначке актере или страначке конкуренте. Зар не иритира када својим изјавама, противно Уставу, интервенише у вршењу судијске функције? Или када се острви на судију Миодрага Мајића?

Напада професоре универзитета и презире део својих грађана које проглашава за „лажну елиту”. Како може да умишља да ће га волети док народ плаши поруком да демонстранти спремају „зло, хаос и насиље” и да ће „по налогу Запада рушити Београд”. Само иритирана сујета може да правда хапшење студената уз оптужбу да „руше уставни поредак”.

Говор мржње постао је службени језик Србије, а Вучић га је уселио у таблоиде, њему омиљене телевизије са националном фреквенцијом и на друштвене мреже. Тамо не престају да коментаришу „мождане изливе прозападних новинара”. Не мора председник да увек буде лично одговоран, али је одговоран што не санкционише напредњачке локалне кабадахије. Да ли ће власт да се огради од локалног одбора СНС-а у Врању, који је портал „Инфо-Врањске” означио као „терористички и издајнички”?

Уз аминовање с врха, омаловажавају се и застрашују новинари који у расподели друштвених послова имају обавезу и право да информације истинито и доследно прослеђује јавности. Само тако се обезбеђује здрав и непрекидан дијалог између света политике и јавности. Ако га нема, ако се ућутка јавна реч, ако се сведе на претње или куповине са врха и ћутање одоздо, новинарство се претвара у фарсу. На новинарима није да се баве тиме да ли ће вести некоме донети профит или штету. Свако има своје интересе а медији нису ту да би све задовољили.

Вучић је први мржњу унео у јавни дискурс. Мрзи оне који га не воле. Сада мрзи и оне који га не мрзе и само би хтели да га више не гледају и не слушају сваки дан. Кидише на глумце. Вређа потписнике „Прогласа”. Шири круг „непријатеља и издајника” ризикујући да својим ставовима и понашањем, и сам због недостатка елементарне толеранције, па и пристојности, постане све омрзнутији.

Политика је кумулативна дисциплина у којој, као и у физици, важи закон акције и реакције. Свака изјава у којој се припадници режима обрачунавају и нападају своје критичаре, било у скупштини било ван ње, у медијима или на друштвеним мрежама, делује попут варнице која даље распирује решеност дела грађана да истрају у својим захтевима. Када би Вучић рекапитулирао све што је говорио, онда не би требало да се изненади што га многи мрзе. Ако га мрзе. Или он као мрзитељ својих неистомишљеника то само прижељкује. Гарантујем да се више људи смејало када је Вучић изјавио да је популарнији од легендарног Бате Живојиновића кога стотине милиона Кинеза обожавају због улоге у филму „Валтер брани Сарајево”. Таква надменост више изазива сажаљење него мржњу.

Индијски филозоф Сидарта Гаутама истраживао је порекло мржње и закључио: „Мржња се никад не смирује мржњом, већ једино њеним одсуством. Ово је вечни закон.”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa