Благотворна моћ „старе вере“

Далматински католици, на обали, острвима и у континеталном залеђу одвајкада називају и перципирају православље као „стару виру“ (екавски: веру). Ова формулација настала је из визуре српскоправославних преобраћеника који су прешли у католичанство. Памћење тог чина конверзије, мање или више, преносило се кроз нанизане векове, с генерације на генерацију.

Меморијска матрица и вредносна конотација појма и синтагме „старе вире“ говори о извесном поштовању према старом, формално напуштеном, источном хришћанском обреду. Ментално и егзистенцијално, постојала је нека потреба, архајски дамар да се континуира то сећање и самосвест на религиозни, културолошки, па и цивилизацијски рез.

О непотрошивости и моћи тог архетипа данас сведоче конзервирани и редизајнирани, али сачувани обичаји старосрпског, паганског, па христијанизираног наслеђа код далматинских и иних католика (славонских, сремских и бачких), нарочито кад су у питању божични ритуали и крсне славе.

Виши квалитет тог контакта, дубља спона, је потреба католичких верника, потомака давних конвертита, да се у критичним животним ситуацијама обрате за помоћ српскоправославним свештеницима. У првом делу овог текста Надвременски рефлекси „старе вере“ видели смо да докази о тој пракси потичу најмање од почетка 18. века. Овде ћемо пратити забележене случајеве од краја 19. до друге деценије овог века.

Два талира за задарског попа

Др Никодим Милаш, историчар и епископ далматински (1890.-1911.) у свом полемичком спису „Православна Далмација“ (1901. г.) спомиње „стару вјеру“ пласирајући тешко одрживу конструкцију по којој је та синтагма доказ непревазиђене љубави Хрвата према православљу још од 9. столећа однодно од доба Ћирила и Методија „јер је у души хрватскога народа укорјењена љубав према источној цркви, која му је штитила његово словенско богослужење“. Дакле, Милаш се уопште не реферише на конвертитски комплекс као синдром који је хранио свест о „старој вери“.

Међутим, он бележи симптоме које ћемо наводити у даљем тексту. „Хрватски народ“, пише епископ, „к свештеницима те старе вјере долази на молитву и данас при свакој својој домаћој незгоди. Бар тако је код данашњих Хрвата, који су на далматинским острвима“.

Тршћански новинар Ђузепе Модрић, пореклом Далматинац у својој бриљантној студији (G. Modrich, La Dalmazia, 1892.), у посебном поглављу даје карактерологију далматинских Морлака (Влаха). То је венецијански етноним за ратничко-сточарске, номадске српске родове који су, у непрекинутим таласима, од 12. до 19. века мигрирали у далматинска брда, градове и острва, најчешће примајући католичку веру.

Инквизитори (инспектори, извештачи) млетачке владе третирали су их као јединствен етнос (по језику, обичајима, народној поезији), а обредна дистинкција (католици-православни) била је једина разлика коју су уочавали.

Модрић, по рођењу Морлак-католик, каже: „Више него религиозан, Морлак је сујеверан: верује у врачарске вештине, у утицаје добра и зла, у истеривање духова, у мађије. Када креће у лов или среће старицу коју бије глас да је вештица, сакрије пушку а и сам се по могућности сакрије. Ако је католик дубоко верује у спасоносни утицај грчког (православног, оп. аут.) Јеванђеља. Познајем задарског грчко-православног попа који је стекао иметак читајући Јеванђеља над болесном децом. Тај поп благословио је и мене
неколико пута у детињству, и сећам се да га је моја сиромашна мајка за кратку молитву наградила с два фиорина (овећа сребрењака, оп. аут.)“.

У егзистенцијално критичним стањима католик тражи спас у мистичним моћима “старе вире”. Кад упадне у граничне ситуације као што су болест људи или стоке, кад му се, одједном, ужижи уље или укваси вино, или му крепава благо, кад нема порода, или му се деси душевна болест у породици... он удара пречицом. Тада није склон дуготрајној и неизвесној, клечећој молитви, већ ступа у акцију, тражи брзу “ликарију”, призивајући парабожје моћи, па макар и помоћ „сила нечистих“.

Међутим, како то примећује и Модрић, нема суштинске разлике у општеморлачком, католичком или православном уверењу да враџбине могу помоћи у невољи. Пикантно је само правило да се, у таквим случајевима, и једни и други окрећу на исту хришћанску страну- ка истоку. У овим случајевима, сама христијанизација се доима као покорица бајања, гатања, врачања... У дубљем, архаичном слоју, “верје” се лако истањи у ритуални мизансцен, епидерм истинског сује-верја!

Ланци за стоку

Седамдесетих и осамдесетих година протеклог века знало се да неки српскоправославни парохијски свештеници уживају извесне благодети, као онај Модрићев задарски поп. Најчешће су се спомињала насеља у околини Сиња и Сплита (Дицмо и Каштела). Такве вести стизале су и после обнове далматинске епископије, од 1999. године.

Деценију после те рестаурације, у београдској штампи објављена је репортажа, живописно сведочанство, најновија потврда феномена “старе вире” (Биљана Стјеља, Светиње без верника и светаца, “В. Новости”, 24. април 2010.). Ауторка приче посетила је капелицу Светог Саве у Сплиту и тамо затекла неколицину верника, искључиво католика, који су седели на клупи у припрати, чекајући да их прими млади поп који је, за то време, пред иконостасом, већ слушао тиху исповест једног брачног пара (католичког). Чекајући на свој ред, једна саговорница, католкиња јој је рекла: “Одувек је у Далмацији православље неговало потиснуте обичаје, скоро па паганске, за разлику од наше цркве. Ваши су свештеници “староверци”. Зато се њима и обраћам за помоћ, молитвом”.

Тим поводом, тадашњи епископ далматински Фотије (Сладојевић), изјавио је репортерки: „Истина је да у наше цркве долазе римокатолици. И то не само у Сплиту већ и у Задру, Шибенику и у наше манастире. То је одувек традиција и они нашу веру називају ’старом виром’. Они кажу да им православне молитве помажу и ми то подржавамо“.

У истој репортажи, сплитски православни Србин Момчило Русић (тадашњи челник Српског националног Вијећа за сплитско-далматинску жупанију) критикује православне свештенике да неке чудне молитве изговарају: „Посипа се со преко рамена вјерника, говоре се неке чудне мантре. Зато смо се и обраћали писмима владици. Молили га да то спречи и врати православље свом народу“, а на шта је владика Фотије одговарио: „Било је додуше примера где народ доноси делове гардеробе, па чак и ланце за стоку, да би их благословили наши свештеници, али нико није радио ништа што није у складу са православљем. Бар не да ја то знам”.