Надвременски рефлекси „старе вере“

Први програм хрватске јавне телевизије (ХРТ 1) емитовао је 24. децембра минуле године, на католички Бадњи дан, две сцене неких занимљивих, однекуд познатих пригодних обичаја. У околини Дубровника група верника је налагала бадњак, а у једну шокачку кућу у Славонији стигао је дечачић, обучен у народну ношњу Шокаца, као први гост, положајник, с радошћу дочекан, засут шаком жита и одликован дугачком кобасицом обешеном око дечкићевог врата.

Дирљиво је било гледати ту прворазредну медијску легитимизацију старосрпских божићних ритуала, преживелих од предхрићанских времена. Под светлошћу рефлектора приказана је другостепена тврдоглавост обредних чаролија које су претекле и после другог удара- давног чина преобраћења из грчког (православног) у латинско (католичко) крило хришћанске вере.

Страшна је и величанствена та конвулзивна и непотрошива ментална сила предачког рефлекса. Најпре се провукао кроз канонске регуле попова и владика дугих брада, а онда и кроз рестриктивне филтере бискупа и, нарочито приљежних фратара фрањеваца које је због „истребљивања“ и „искорењивања народних обичаја“ оштро критиковао њихов ђак Иво Андрић у тексту „Закон за рају“.

Да би, спектакуларно, у „прајм тајму“ најмоћнијег, поглавитог хрватског масмедија, те, неугасиве предачке жишке биле уврштене и у хрватски етнографски, религиозни и културолошки корпус. Као најновија аквизиција у том, пасионираном колекционарењу.

Ако су францишканци попустили у својој ригидној доктрини, због својеглавости, задртости и дрчности свог новоприпотомљеног стада, онда је то најживописнији могући доказ снаге архајских, палеопсихолошких импулса.

Врбови католицизам преобраћеника

Међутим, тема наше анализе неће бити резидуална, пренешена обичајност код српскоправославних групација које су прешле (конвертирале) у католичанство.. Позабавићемо се једним дубљим преобраћеничким синдромом, далеко самосвеснијим линком са вером староставном.

Реч је о феномену којег су обични католички верници, народски, назвали и називају „стара вира“.

„Стара вира“, или у екавској варијанти „стара вера“ је историјска синтагма којом су покатоличени Срби на јадранској обали, острвима и залеђу, одвајкада називали и још увек називају православље.

У историографији и публицистици формулација „стара вира“ помиње се ту и тамо, увек без дубље анализе меморијског комплекса којег она означава.

Појам „старе вире“ овде смо територијализирали на јадрански ареал односно Далмацију зато што се и извори којима располажемо реферишу на та подручја, а што не мора обавезно да значи да је прича ограничена на ту територију.

Марко Јачов, историчар Далмације и вишедеценијски истраживач ватиканских и венецијанских архива, пронашао је у Државном архиву Венеције (Archivio di Stato di Venezia) документ у којем се помиње „стара вира“.

Било је то време непосредно након турско-млетачког Малог морејског рата (1714.-1718.) када је у Далмацију стигао Стефан Љубибратић, пређашњи млетачки коњички командант, а потоњи епископ новски (Херцег Нови) са звучном титулом „митрополита и примаса целе Далмације“ којом га је 29. јануара 1819. године, у Грбљанској жупи, наоружао тадашњи српски патријарх Мојсије (Рајовић), а тај наслов му је признао и генерални провидур Анђело Емо.

„Примивши римокатоличку веру, која је за њих (православне Србе преобраћене у католичанство, оп. аут.)) била 'нова', они су морали да се одрекну својих обичаја. Међутим, то није ишло тако лако. Иако покатоличени, одлазили су на црквене свечаности њихових сународника, за које су говорили да су остали у „старој вери“ и да су „ришћани“ (М. Јачов, Венеција и Срби у Далмацији у 18. веку, 1984).

Обрнуто, католици су у Далмацији били су „кршћани“.

Срби преобраћени у католичанство прихватили су Љубибратића тако што су „присуствовали његовим архијерејским службама“ због чега су, између осталог, сви далматински бискупи (осим сплитског надбискупа Стефана Купилија) тражили протеривање митрополита. Што ће и десити, после неколико година.

Спиновање о “староверцима”

Пре 12 година двојица хрватских историчара млађе генерације, Марко Римац и Иван Ботица у свом заједничком раду „Хрватска ћирилица у глагољским матичним књигама западно од Крке“, објављеном 2011. године, покушали су да изокрену, кривотворе смисао и значење „старе вире“.

Двојица коаутора, анализирајући један кодекс из градића Новиграда, у подвелебитској Далмацији („Глагољска Матица вјенчаних од год.1667.-1692.“) наишли су на два венчања (из 1667. и 1692. године) у којима су невесте биле „старе вире“.

Њихова детекција гласи: „Ваља знати да су се под 'старом виром' у црквеним и цивилним извјешћима подразумијевали малобројни католици , 'стари кршћани или Хрвати' Личког санџака који у вријеме османске власти нису имали организиране католичке заједнице или жупе“.

Овом, веселом покушају спиновања, на путу стоји, осим садржајних, и једна формално-логичка потешкоћа: како недостатак жупа (парохија) може изнедрити некакав нови квалитет веровања католика, односно како то да је тај novum назван „стара“ а не „нова вира“?!

Међутим, Римцу и Ботици се десило да, вероватно случајно, превиде још један помен „старе вире“ у тој истој, новиградској матичној књизи, а што није промакло Бошку Десници у раду „Глагољске матице парохијске цркве Св. Марије у Новиграду под Велебитом“, објављеном у Београду 1926 (преносимо према: Бошко Десница, Сабрана дјела, Загреб 2008. приредио: Милорад Савић). Овде није у питању млада, већ младожења.

У Десничиној транслитерацији са глагољице запис гласи: „1680. на 14. мисеца Јенара Ја дон Вицко Ивчић учиних матримониј Драгоју Каравидићу и Стошији Тарашевића који Драгоје будући старе вире обећа се и присеже на вањелие руке варже прид свидоци да ће даржати праву виру католичанску и посте наше и да неће исти меса у коризму ни у соту ча уздажи вира католичанска да ће све добро вољно обслужити како и остали католици...“.

Олтарска коњица

То су периферни аспекти Римчевог и Ботичиног прозирног покушаја. Зачуђује њихово надобудно блефирање упркос лако доступним фрањевачким изворима који апсолутно демантују тезу овог знанственог дуета.

Неупућене ће лако збунити само име османске покрајине, коју пласира поменути двојац: Лички санџак. Та територија, према многим изворима, основана је око 1580. године, издвајањем из Клишког санџака (названог по званичном седишту у тврђави Клис изнад Сплита). Лички санџак је обухватао далматинске области западно од реке Крке (Буковицу и Равне Котаре) као и Лику и Крбаву. Зато је алтернативно име било Крчки санџак (или спојено: Крчко-Лички санџак). Према Хрватској енциклопедији (ХЕ) главно средиште било му је Книн, мада је санџак-бег каткад боравио у личким утврђењима, Удбини или Рибнику. Северозападна граница овог санџака била је високо, око Перушића, петнаестак километара од Госпића према Оточцу.

Према ХЕ ред аугустијанаца 1440. напустио је манастир Висовац, смештен на истоименом острвцету у проширеном току Крке, а пет година касније досељавају се фрањевци из босанског Крешева. „Падом Скрадина (и Книна, оп. аут.) 1522. Висовац је дошао под власт Османлија; припадао је Клишком санџаку. Фрањевци су остали на оточићу и одатле пасторизирали крајеве од Лике до Цетинске крајине“, наводи ХЕ.

Историчар фра Јосип Анте Солдо (текст „Самостан Мајке од Милости на Висовцу“, у зборнику „Качић“, Сплит, 1969.) наводи да су турске власти у Дрнишу 8. септембра 1590. издале дозволу висовачким фрањевцима да богослуже по селима и „нека их у томе нико не омета“. Удбински капетан Али-бег, командант лички и крбавски, око 1623. године дозвољава „малој браћи“ с Висовца „с миром поћи по Лици и по Крбави, по своје људе и по свом закону“. Османска власт издавала је и специјалне дозволе, као кад је капетан Мустафа, син Ибрахимов, 1621. дозволио „боголужје у Перушићу на дан Велике Госпе“.

А релација (извештај) из 1623. коју наводи фра Солдо каже да у Крчко-Личком санџаку висовачки оци држе девет жупа (парохија): Лику која се протеже од брда на југу Сења, Книн, Кистање до Задра, Жупановиће, Кожулово поље, Скрадин, Петрово поље, Змијино и капелу у турском граду Дрнишу.

„Унутар тих жупа, које се одговарале деканатима, биле су капеланије“, пише Солдо. Францишканци (на чијем се челу, у Риму, налази „генерал“ њиховог Реда), као ефикасна и дисциплинована „држава“ (како они зову своје провинције) под османском влашћу, у недостатку храмова, верски су опслуживали своје „жупљане“ носећи, на коњима, калеже (путире) и расклопиве олтаре. У фундусу Висовца свака од ових ставки (коњи и богослужбени прибор) припадали су појединим жупама, тако да је теренска акција, у сваком тренутку, могла да крене у свим правцима, синхронизовано.

Враћајући се на тезу Римца и Ботице о „старој вири“, намеће се питање: Какве су биле шансе да, поред таквог, описаног фрањевачког мониторинга, католици Крчко-Личког санџака „подивљају“ и створе нови, витуелни ентитет, тобожњу унутаркатоличку „стару виру“?!

Фра Солдо, иначе озбиљан и акрибичан историчар, каже да је висовачке фрањевце, у њиховом теренском ангажману током турског доба, „ометало православно свећенство које је повремено долазило својим вјерницима“. У чему би српски попови могли ометати фрањевце посећујући сопствене вернике? Једини замисливи одговор, технички гледано је: у фрањевачкој прозелитској акцији међу православним Србима.

Други део текста Благотворна моћ „старе вере" прочитајте овде Благотворна моћ „старе вере“