На Првом кросу „Политике” више тркача, него на првенству државе

Наш лист 25. јануара прославиће 120 година постојања. Он је поуздан сведок околности у којима су се Београд и наша земља развијали, па и кад је спорт у питању. Ових дана, пре тачно једног века, ево како је изгледао живот у нашој престоници испреплетан свакодневицом и, што би се данас рекло, спортском рекреацијом.

„Јуче, одмах после подне, почели су да кроз улицу Милоша Великог промичу аутомобили. Изгледало је као да су неке трке у три сата код Цареве Ћуприје. Али ако сте погледали за којим од тих аутомобила могли сте видети куда сви они то иду. Тамо, натраг поред нумере, где се везује пртљаг, биле су на свима тима аутомобилима за Топчидер везане по једне санке.

Један за другим стизали су они у Кошутњак и пред кошутњачким пропланком био је већ јуче у три сата један приличан аутомобилски парк.

Није било ниједног јединог саобраћајног жандарма са палицом, а саобраћај је био живљи но код „Лондона” што је. Једне санке сустизале су друге, са кошутњачке серпентине слетао је боб да је све зујало, скијаши су се претурили у снег, заљубљени и незаљубљени парови извлачили су полако своје санке поново на брег. И цео тај тако живи саобраћај пролазио је без иједног несрећног случаја. Можда баш зато што није било жандарма са палицом. Јер многи шофери тврде да им они доносе несрећу, и да њих нема, мање би, кажу, било оних свакодневних вести, како је аутомобил на том и том углу, у толико и толико часова, прегазио тог и тог. Тако бар шофери тврде.

Нико није био прегажен, али ретко ко да је био тамо а да се није бар једанпут преврнуо. Превртало се славно. Госпођице у сукњама и госпођице у панталонама нарочито су дражесно умеле да се преврћу и смеју дижући се из снега, налик на Снешка Белића.

А поред стазе шетало је јуче скоро цело после подне неколико официра на коњима. Били су то они који иначе и на корзу и на дансингу освајају женска срца. Застали су у једном тренутку да виде једне санке са три врло лепе санкашице у сукњама, али те санке, баш кад су стигли пред њих, преврнуле су се као поручено.

– Баш си овде нашла да се преврнемо, – љутила се једна од те три  навлачећи сукњу преко колена и чистећи се од снега.

– Немој можда да мислиш да сам хтела, – одговори госпођица која је управљала санкама.

– Што се свађате? вели трећа госпођица која лежи још у снегу. Ја не рачунам да сам се санкала кад се на крају не претурим.

У дну стазе појављују се два вола укошкана у јарам, а поред њих сељак који их тера уз брег. За њима иду везаних пет бобова. То их волови извлаче на врх серпентина.

– Пошто, пријатељу, извлачиш те санке на брдо?

– Три`ест банки за свако пењање. Ајс, Жујо, ајс.

– Леп си посао изумео.

– Ко је л`ја? Па јес`. И аутомобиле су вукли ови моји волови. Ништа, брате, без волова.

Хроничару нашег листа, који се јуче такође нашао у Кошутњаку, прилази изненада један господин са санкама:

– Ви пишете, господине, монденске хронике у „Политици”, је л` те? Требало би да споменете да се гца Н. Н. нарочито истицала својом лепом појавом. А гца Х. Х. била је, кажите, колико вешта, толико и лепа. Што се тиче мене, моје је име... – и млади господин представи се најљубазније.

У Београду је јуче дувао ветар да су све црепови падали с кровова. У Кошутњаку је, међутим, било скоро сасвим тихо.

– Могло би баш и да дува – каже једна мала госпођица. Мени мама неће веровати да није било ветра у Кошутњаку, бар двапут горег него што је у Београду. Само ће изгледати да ме је опет ухватила у лажи. Мораћу зато да јој причам да је одиста страшно дувало”, забележио је наш лист 9. јануара 1924. чаролије зимске забаве, данас, можда, наивне и за дечји узраст под насловом „Ски, санке, бобови”.

У таквим околностима „Политика” је дала све од себе да спорт и пусти корење, да олиста и процвета. Он се прихватио тога да буде огласник Београдског лоптачког подсавеза, који је био задужен за територију већу од ове за коју је данас надлежан Фудбалски савез Србије. А до тада је БЛП о својим одлукама обавештавао јавност преко огласне табле у једној – кафани!? Наш лист је био први, који је своје ступце ставио на услугу фудбалској организацији.

Покренуо је многа такмичења и додељивао дарове као подстрек за бављење спортом. С подједнаким жаром је награђивао и основце и асове. Још пре рата је додељивао пехар прваку Југославије у ватерполу, после рата шампиону државе у кошарци, фудбалском тренеру и његовом тиму за највише постигнутих голова у Првој лиги, најбољем пливачу на Светском првенству...

Ипак, нека врста симбола његовог ангажовања у спорту био је Крос „Политике”. Први је, на стази од 6 км, одржан 17. априла 1922. на хиподрому на други дан Васкрса. Појавило се двоструко више такмичара (24), него две недеље пре тога на првенству државе у Загребу (12)! У појединачној конкуренцији награда је била медаља, а у екипној пехар. Победили су Димитрије Стефановић звани Маратонац и екипа загребачке Конкордије, којој је победнички трофеј предат у полувремену фудбалске утакмице БСК – Југославија. У Женској трци, на 60 м, „првом наступању наших спортисткиња на јавним утакмицама”, како је наглашено у празничном броју, најбржа је била Емилија Јовановић.

„Политика” се врло студиозно припремила за ово такмичење. Први њен спортски новинар Војин М. Ђорђевић (касније се као секретар Београдског лакоатлетског подсавеза посветио развоју тог спорта) пре тога је пратио одговарајуће надметање у Француској.

Крос „Политике” је завршио своју мисију 1926. Обновљен је 1948. и потом деценијама био значајан спортски и медијски догађај у нашој земљи.