Намештај са фресака

Дуго је Београђанин Желимир Марковић маштао о томе да оствари један несвакидашњи, узбудљив сан – да направи намештај какав је у Србији коришћен у средњем веку. Радећи као сарадник на Шумарском факултету, имао је прилике да види материјал који је још 1993. професор Жикић припремио за докторат на тему средњовековног намештаја у Срба. Фасциниран његовом лепотом и једноставношћу, Желимир је пожелео да својим трудом оживи тај део наше недовољно познате баштине. Али, сама жеља није била довољна, а ни стручно знање инжењера обученог за пројектовање намештаја. Требало је савладати многобројне ситне и крупне препреке.

Да би направио прецизне скице за израду реплика таквог намештаја биле су му потребне мере. Од аутентичног средњовековног намештаја ништа није сачувано, па је морао да се сналази. Најпре је уз дозволу професора Жикића узео фотокопије из његовог доктората у којима је нашао скице намештаја који се може видети на нашим фрескама. Рецимо, св. Лука, према ономе што се види на фресци, седи на једној таквој столици, али, како одредити њену висину и дужину? Помогао се податком који је пронашао о просечној висини тадашњих људи, између 160 и 170 сантиметара. Онда је, поредећи однос силуете и подлоге, прерачунавао могуће пропорције стола, столице, клупе... Мукотрпан посао, који му је представљао задовољство, јер га је приближавао ономе што је желео да оствари.

Дуборез на крушки

(/slika2)Размишљао је и о томе које би дрво највише одговарало – дивља трешња или крушка. Пошто трешња има уочљиву, помало наметљиву текстуру, определио се за крушку, погоднију за украшавање резбаријом. И израда дубореза је била једна од препрека коју је требало решити. Желимир је инжењер, барата цифрама, а не длетима. Зато се обратио дуборесцу Марку Мамићу који је био вољан да се огледа у украшавању таквих комада намештаја. Када је 2003. године Шумарски факултет обезбедио грађу за будући намештај – пут је био отворен...

У пројекат се укључио и Младенко Савковић, столар који је требало да изведе занатски део, а то је израда и склапање делова намештаја класичним дрвеним спојевима без ексера, шрафова и осталих металних спојки. Показало се да је столар Младенко, којег сем занатске вештине красе и уметничке склоности – аутор је збирке поезије – одличан избор. Имао је непогрешив осећај за финесе неопходне да би се израдио намештај који је својевремено красио дворове, велмошке палате, цркве и манастире наших предака.

Почетак у знаку Богородице

На самом почетку читавог посла догодило се нешто врло симболично. Обрађујући дрво за наслон једне столице, столар је уочио затамњење које је подсећало на силуету Богородице. Желимир је одлучио да од тог комада дрвета направе икону. Рељеф иконе морали су да ураде Желимир и Младенко, јер је, на жалост, Марко, дуборезац, изненада умро.

(/slika3)Тако је посао шумарског инжењера са израде пројекта са прецизним цртежима и мерама проширен и на дуборезачке радове. Није их било мало, будући да је урађено осам богато украшених трпезаријских столица, велики трпезаријски сто са резбареном софром која се на њега поставља, масивна комода, велико огледало, чирак...

Иако је намештај средњовековни, мотиви украса изведени плитким рељефом су старији, и потичу из времена првог украшавања дрвених предмета. Занимљиво је да су места за столом у средњем веку била утврђена, и да је постојала мушка и женска страна. „Глави” породице, односно угледнику, владару, припадао је полукружни чеони део стола, а његовој супрузи и осталој женској чељади супротна, равна страна. То се може видети и на фрескама. Желимир их је подробно проучавао обилазећи наше цркве и манастире.

Када неко од његових пријатеља први пут види оно што су он и столар Младенко мукотрпним четворогодишњим радом направили, увек се чује исти закључак – такав намештај требало би да нађе своје место у Хиландару или у неком нашем музеју, како би сви могли видети опипљиви део наше историје.

– Стварајући поново део материјалне културе из периода раног хришћанства у Србији, људима враћамо дедовину – оно што су некад имали, па на то заборавили – с поносом каже Желимир, који се зарад такве своје идеје више година одрекао готово свега што чини свакодневни удобни живот.Све је било подређено остварењу постављеног циља. Уверен је да би намештајобликован на исти начин, али нешто једноставније форме и од јефтиније јеловине, одлично могао да се уклопи и у модерни амбијент. Био би то леп спој савременог и традиционалног, чему се данас, уосталом, и тежи.