Пркос на земљи, пркос у ваздуху

Док је Милорад Додик у Бањалуци поручивао да је на овим просторима коначни циљ српска држава и да ће садашња црта раздвајања Републике Српске са Федерацијом БиХ временом постати права граница, док је клицао „нека живи Србија, Русија и православни свет”, изнад Српске прелетала су два америчка борбена Ф16, ширећи, као одговор на „сецесионистичке активности”, поруку опредељености САД за осигурање територијалног интегритета БиХ.

Још једном је 9. јануар био повод конфронтацијама које потврђују сву рањивост Босне и Херцеговине близу три деценије од потписивања Дејтонског мира. Власт обележава Дан српског ентитета, у Федерацији је тај дан Уставни суд БиХ прогласио неуставним, док Американци кажу да није проблем славље, већ што је датум везан за православни празник – чиме се дискриминишу Хрвати и Бошњаци.

Тако се дан Светог Стефана, када је 1992. проглашена Српска и покренут грађански рат, претворио у размену баражних оптужби. Додик је већ ко зна који пут актуелизовао претњу отцепљењем – колико у јануару, у року од неколико сати, уколико високи представнику Кристијан Шмит наметне Закон о државној имовини, којим би ентитети били развлаштени управљања државним ресурсима. Федерални министар полиције Рамо Исак експресно је поручио да ће Додика ухапсити минут након такве одлуке. Прети се повратком на стари Устав Републике БиХ по коме нема ни ентитета ни жупанија, али има унитарне БиХ – свега против чега су се борили не само Срби већ и Хрвати.

И док је Додик са земље на свечаној академији пркосио босанској државности, рушио уставноправни поредак, величао осуђене ратне злочинце Радована Караџића и Ратка Младића, поручивао: „Реците коначно да у Сребреници није био геноцид”, закључивао да су Хрвати и Бошњаци натерали Србе да направе РС како би их „одвојили од матице Србије”, а САД оптуживале да воде „хибридни рат” против Српске, амерички ловци су исто тако пркосно летели изнад Тузле и Брчког, али су се могли чути и у Бањалуци.

„Сједињене Америчке Државе неће стајати по страни док се Дејтонски мировни споразум и институције БиХ доводе у питање”, поручено је у саопштењу америчке амбасаде у Сарајеву. Додик је осудио летове, а онда покушао да се шали рекавши да ће они „допринети обележавању годишњице”.

Није ово време за шалу, мада је питање колико су летови Ф16 довољан сигнал америчке одлучности. Понављање тезе да је „циљ српског народа српска држава на овим просторима” је опасно. Не само зато што неки верују да се тиме испуњава руски план за дестабилизацију западног Балкана и спречавање уласка БиХ у НАТО, већ и зато што тестира политику Србије и њеног председника. Александар Вучић је у знак солидарности са паравојном парадом и ватрометом у Бањалуци организовао ватромет у Београду и за главни град Српске послао високу делегацију, али поново није лично отпутовао.

Да ли је то још једна потврда да упркос патриотског спектакла прекодринска галама нема утемељење у реал политици? Колико ће дуго Додик у свом политичком авантуризму истрајавати на политици коју Вучић може да подржава организовањем ватромета, али му наратив о отцепљену никако не одговара. Вучићу је довољно Косово као полигон натезања са Западом, не треба му и Додикова Српска. Још мање Додикове приче о компензацији Србије за Косово – да уз север Косова добије и Српску – што би био увод у рат.

Тврди Додик да су Срби у Српској „ментално интегрисани” са Србијом и да би подржали евентуалну независност РС. Да ли би то прихватио Вучић? Додикова је срећна позиција што Вучић не сме да ризикује да изгледа да не даје пуну подршку Србима у РС. Додик то вешто експлоатише појављујући се на свим важнијим скуповима по Београду, стварајући утисак да је председник Србије у сваком тренутку иза њега. То је сувише идилична слика.

Вучић флертује са Москвом, али њему изразито пропутиновски расположен Додик није потребан у време када Американци покушавају да се врате на Балкан, иако без јасног концепта и одлучније спремности да се садашња БиХ озбиљније реформише. Исто важи и за Европску унију. Запад је Дејтоном прекинуо рат и то стање се временом фосилизовало претварајући БиХ у државу замрзнутог стања. Са толиким бројем кантона, влада и министара, држава је прескупа. Сувише је функционера које треба намирити. Становништво одлази. Запад је неспреман да ризикује промене и саображавање са новим реалностима, али је решен да сачува статус кво. А то значи да ће на све начине одговорити на Додикове сецесионистичке претње које лидер РС упорно и годинама понавља. Пре бих рекао да је његово константно блаћење БиХ као пропале државе део маркетинга одржавања на власти него истинска намера.

Може Додик да буде на црној листи америчког Стејт департмента, може да шефу руске дипломатије поклања иконе сумњивог порекла и да се дичи сусретима са Путином, али он је велики прагмата, посебно ако то доноси лукративне користи. Није он једном у каријери коперникански мењао ставове. Некада се супротстављао Радовану Караџићу и био миљеник Мадлен Олбрајт. Онда се окренуо Москви и претњама о отцепљену и преуређењу Дејтонског споразума – фактички преуређењу Балкана – сипао воду на руску воденицу претварајући РС у стражарницу против уласка БиХ у НАТО.

Американцима је Додик постао оно што је црвена крпа бику у кориди. Остављају дипломатску етикецију поручујући лидеру Српске, али и Вучићу, да нема поигравања са територијалним интегритетом БиХ. Ништа од снова о „српском свету” који промовише новопостављени сенатор Српске, доскорашњи директор БИА и прононсирани српски русофил Александар Вулин. „Америка неће мирно проматрати могући покушај отцепљења Републике Српске од БиХ”, јасна је порука из амбасаде САД, у којој се додаје да Додик греши ако мисли да ће „САД стајати по страни док он гура БиХ у сукоб”. Отпор свим средствима.

Запад може да буде благ према Вучићу, чекајући на расплет косовске кризе, али даје до знања да од територијалног ширења матице Србије преко Дрине нема ништа. То није ни у интересу српског председника. Календар Додикових претњи отцепљењем је попуњен, али реаговања су се променила. У децембру је изјавио да би одвајање од БиХ могло да се догоди у јануару. Поручио је да има пријатеље у свету који ће у том случају спречити међународну војну интервенцију. Није познато на кога је мислио. Могуће на Путина и Виктора Орбана, пошто су мађарске снаге овог месеца од Аустрије преузеле заповедништво над војним снагама ЕУ у БиХ (Еуфор). Но, на Вучића би тешко могао да рачуна.

Сва потмула сањарења о подели Босне између Србије и Хрватске су бесмислена. У томе нису успели Слободан Милошевић и Фрањо Туђман. Зар неко мисли да могу Зоран Милановић, Додик и лидер босанског ХДЗ Драган Човић? Рат је показао колико су биле погубне све комбинације двојице против трећег.

САД и ЕУ осудили су непоштовање одлука Уставног суда БиХ и запретили казнама ако власти РС обележе „ентитетски дан”. Судећи према досадашњим искуствима, од тога ништа. Баш као што ни Додик неће остварити своју више пута поновљену најаву о отцепљењу РС. У Босни ће и даље неки бити ближе Западу, неки Русији, а читава БиХ све је даље од Европске уније, у којој, кажу, сви желе да буду.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa