Празник више

Све до уједињења и проглашења тројне монархије Срби су користили стари, јулијански календар и по њему устројене црквене и световне празнике. Као уступак уједињењу у Краљевину СХС, прихваћен је календар папе Гргура, латиница постала равноправно писмо, грб са оцилима се стеснио, а у химну некадашње Краљевине Србије уденуте су хрватска и словеначка свечана песма.

Тако смо добили изванредну прилику за два дочека Нове године... мада је за житеље Србије једини оријентир у том каламбуру била прослава Божића.

Можда би стари дочеци нових година отпловили у заборав да се одмах после ратне победе 1945. године револуционарна власт није окомила на Србе и њихове светковине по старом календару прогласивши их за „великосрпски хегемонизам”. Тако је већ 1946. Свети Сава престао да буде школска слава, а угоститељима по Србији од почетка године почели да пристижу директиве да се „13. јануара забрањује кафанска музика, да кухиње имају престати с радом у 21, а да се локали морају затворити најкасније у 22 часа”.

Старији трећепозивци вероватно памте да се у ноћима између 13. и 14. јануара народна милиција самоубијала од прековременог рада јер су рације биле нежељени а саставни део општенародног славља. И не само у Београду већ по целој Србији, па и у деловима ФНРЈ (СФРЈ), који су били претежно настањени житељима православне вере. А да ли је, и колико славара празник дочекало у апсу, никада и нигде није обелодањено.

Тако су се дочеци старих добрих нових година преселили у другачији амбијент, међу четири зида рођене куће или стана, а уз најближу родбину и најбоље другаре.

Тако смо дочекали и 1990, да би већ наредне године и прославе смене важних датума у календару добиле прећутни благослов, мада је празновање зато изгубило драж „забрањеног воћа”, што су најскупље платиле храбрије кафеџије јер им се у тим ноћима клијентела проредила.

Неки још памте прилично опасан (кафански) афоризам легендарног Владе Булатовића Виба, који је ту дуго ишчекивану промену оценио као најлепши пример коначног преласка из демократуре у демократију. Није ухапшен, по чему се закључило да је његово друштво и међу кафанским особљем имало поуздане јатаке.

Ипак, по Србији је претекао приличан број кафана које су се упорно држале старе директиве, јер су кафеџије посумњале да је та либерализација само провокација са „опипавањем пулса” правоверних.

Нажалост, било је то време обојено крвљу и заглушено детонацијама ратова на простору некад заједничке државе, са санкцијама које су уведене само Србији иако ни са ким није ратовала! Онда су ратови утихнули а земља се распала, па је мало коме падало на памет да прославља чак и породичну, крсну славу, а не „неку тамо Нову годину по старом календару”.

Не каже се узалуд да је време најпоузданији мелем за душу, а понеком богме и за тело. Дочек Нове године по старом, јулијанском календару вратио се на велика врата и напунио београдске тргове и кафане „до врха”, све са бадњацима, јелкама и илуминацијама, као и са решетањем неба лаким пешадијским наоружањем – у ноћима између 13. и 14. јануара. Чак су градске власти за ту прилику почеле да организују пригодне забавно-музичке програме, па би неупућени гост из иностранства могао да помисли свашта о својим врлим домаћинима!

А ако се неком злосрећнику омакне да се успава управо у овој ноћи, нек не брине, јер до краја месеца нанизано је још сијасет празника и прилика за светковину...

Па, срећна Нова година по оба календара, уз жељу да се у 2024. испуне снови, па и преко тога.