Пролазност моде

Један веома стандардни и немаштовито састављен програм Београдске филхармоније, други мултимедијални, нетипичан, у жанру перформанса са савременим делима и трећи са композицијама Лутославског и Шостаковича обележили су претходна три дана Бемуса.
Програм Филхармоније (Чајковски, увертира "Ромео и Јулија", Лист, Други клавирски концерт А дур и Прокофјев, Пета симфонија) преко сваке мере традиционалан, подсетио је на давнашњи репертоар из кога је Филхармонија успешно – изашла.

Повратак је био у духу соцреализма, грували су топови на све стране, нимало лирике и префињености. Диригент Алексејев је могао од овог оркестарског апарата да направи све што је желео, а ограничио се химничким, патетичним тумачењем, разбуктавајући Филхармонију до најгласнијег, заглушујућег звука, а тако су пријали иронично саркастични делови унутар ставова (другог и четвртог у Симфонији Прокофјева) као и ретка, али племенито обојена сола кларинета и виолончела.

Француски пијаниста Жан-Ив Тибоде, импресивне биографије, поседује лепршавост, неусиљеност и природност у површинским тумачењима Листа иза којих сем брија, виртуозитета и салонске музикалности неће много остати за памћење. Можда најпре два биса (Шчура Черкаски, Шопен).

Други концерт, пет композиторки које су емигрирале из земље и населиле се у САД и по Европи, имао је први део сачињен од два перформанса и много техничких проблема и други део од такође мноштва техничких проблема, али са нешто више музике. Некада лирске, аутентичне, значајне појаве у нашој средини, данас су у тренду америчких перформанса у којима музика, заједно са другим уметностима, филмом, игром, сценографијом, покушава да комуницира на бољи начин, остајући потпуно херметична (Милица Параносић, Катарина Миљковић). Приближавајући се музици, укршта се са нашим фолклором у носталгичној гами (Наташа Богојевић), а у ансамблима различитих групација инструмената импровизује на начин џеза и других жанрова (Ана Михајловић, Дијана Бошковић). Када компјутери и електроника отказују, питање је шта до слушалаца допре.

Снага пољског класика Витолда Лутославског (1913-1994) сигурно јесте посебно капитално дело из 20. века "Жалобна музика" (1958) у извођењу БГО "Душан Сковран". Искусни диригент (Роналд Золман, Белгија) и сјајни вокални уметници из Русије, Елена Поповска, сопран и Александар Кисељев, бас, као солисти у Симфонији бр. 14 Дмитрија Шостаковича (1969) обезбедили су и необичност концепције и квалитет интерпретације.

У Концерту за обоу, харфу и камерни оркестар (1979/80) Лутославског невероватни обоиста Пјотр Федков (Украјина) силно се намучио и потрудио, уз харфисткињу Летицију Белмондо (Италија), да у немуштом делу претходно хваљеног композитора, искаже нешто више од пуке еквилибристике. Концерт који то није, писан у експериментаторском (алеаторичком) духу данас прошлих времена још један је доказ о пролазности моде.