Prolaznost mode

Jedan veoma standardni i nemaštovito sastavljen program Beogradske filharmonije, drugi multimedijalni, netipičan, u žanru performansa sa savremenim delima i treći sa kompozicijama Lutoslavskog i Šostakoviča obeležili su prethodna tri dana Bemusa.
Program Filharmonije (Čajkovski, uvertira "Romeo i Julija", List, Drugi klavirski koncert A dur i Prokofjev, Peta simfonija) preko svake mere tradicionalan, podsetio je na davnašnji repertoar iz koga je Filharmonija uspešno – izašla.

Povratak je bio u duhu socrealizma, gruvali su topovi na sve strane, nimalo lirike i prefinjenosti. Dirigent Aleksejev je mogao od ovog orkestarskog aparata da napravi sve što je želeo, a ograničio se himničkim, patetičnim tumačenjem, razbuktavajući Filharmoniju do najglasnijeg, zaglušujućeg zvuka, a tako su prijali ironično sarkastični delovi unutar stavova (drugog i četvrtog u Simfoniji Prokofjeva) kao i retka, ali plemenito obojena sola klarineta i violončela.

Francuski pijanista Žan-Iv Tibode, impresivne biografije, poseduje lepršavost, neusiljenost i prirodnost u površinskim tumačenjima Lista iza kojih sem brija, virtuoziteta i salonske muzikalnosti neće mnogo ostati za pamćenje. Možda najpre dva bisa (Ščura Čerkaski, Šopen).

Drugi koncert, pet kompozitorki koje su emigrirale iz zemlje i naselile se u SAD i po Evropi, imao je prvi deo sačinjen od dva performansa i mnogo tehničkih problema i drugi deo od takođe mnoštva tehničkih problema, ali sa nešto više muzike. Nekada lirske, autentične, značajne pojave u našoj sredini, danas su u trendu američkih performansa u kojima muzika, zajedno sa drugim umetnostima, filmom, igrom, scenografijom, pokušava da komunicira na bolji način, ostajući potpuno hermetična (Milica Paranosić, Katarina Miljković). Približavajući se muzici, ukršta se sa našim folklorom u nostalgičnoj gami (Nataša Bogojević), a u ansamblima različitih grupacija instrumenata improvizuje na način džeza i drugih žanrova (Ana Mihajlović, Dijana Bošković). Kada kompjuteri i elektronika otkazuju, pitanje je šta do slušalaca dopre.

Snaga poljskog klasika Vitolda Lutoslavskog (1913-1994) sigurno jeste posebno kapitalno delo iz 20. veka "Žalobna muzika" (1958) u izvođenju BGO "Dušan Skovran". Iskusni dirigent (Ronald Zolman, Belgija) i sjajni vokalni umetnici iz Rusije, Elena Popovska, sopran i Aleksandar Kiseljev, bas, kao solisti u Simfoniji br. 14 Dmitrija Šostakoviča (1969) obezbedili su i neobičnost koncepcije i kvalitet interpretacije.

U Koncertu za obou, harfu i kamerni orkestar (1979/80) Lutoslavskog neverovatni oboista Pjotr Fedkov (Ukrajina) silno se namučio i potrudio, uz harfistkinju Leticiju Belmondo (Italija), da u nemuštom delu prethodno hvaljenog kompozitora, iskaže nešto više od puke ekvilibristike. Koncert koji to nije, pisan u eksperimentatorskom (aleatoričkom) duhu danas prošlih vremena još jedan je dokaz o prolaznosti mode.