Нико као Ахтисари

На „зихерашку” карту је играо Нобелов комитет у Ослу – обелоданио је у Вашингтону „United Press International”. Та новинска агенција јавила се са већ припремљеним објашњењем истога часа када је Оле Данболт Мјоес, председник норвешког Нобеловог комитета, прошлог петка као добитника ове награде за мир именовао Финца Мартија Ахтисарија. „Одлучено је тако из разлога безопасности” закључио је Мартин Стиф, вашингтонски аналитичар. Јер, знало се да су два Кинеза имала далеко боље шансе да добију Нобелову награду за мир него Финац Ахтисари.

Та два Кинеза су активисти за људска права Ху Јиа и Гао Жишенг – наводи амерички аналитичар – и учинили су много више и постигли далеко важније подвиге него Ахтисари или већина од укупно 197 предложених кандидата. Упркос томе, Нобелов комитет се определио за слабије котираног Ахтисарија само зато да би Норвешка избегла политички конфликт са Кином. Још раније је кинески министар спољних послова поручио да се нада да ће награда за мир сада бити додељена „правој личности”. Примедба се односила на спорно додељивање (1989. године) Нобелове награде тибетанском будистичком поглавару далај-лами.

Тако се контроверзном и чак и у самој Финској оспораваном Ахтисарију пружила прилика да се докопа Нобелове награде. Већ три пута досад он је кандидован, уз веома утицајну подршку из иностранства. На положај председника Финске Ахтисари је непланирано доспео 1994. године само зато што се неупоредиво популарнији и читаву деценију припремани кандидат, ондашњи премијер Халеви Сорса, озбиљно разболео.

Због самовољне владавине, приграбљивања целокупне власти и кршења закона, Ахтисари је изгубио поверење и у својој странци тако да су социјалдемократи спречили да 2000. године буде поново изабран за шефа државе. Својим нескривеним антисовјетским држањем он је још као шеф државе нанео штету финској привреди, што је повећало незапосленост и огорчило радничке синдикате. Али Ахтисари се дуже од 30 година ослања на подршку банкарских и других кругова из Америке.

Ахтисари је напустио председничку функцију у пролеће 1999. када га је Мадлен Олбрајт, шеф америчке дипломатије, као поузданог „неутралца” именовала за емисара да крајем војне интервенције НАТО-а и бомбардовања Србије примора Слободана Милошевића на повлачење српских снага са Косова и Метохије, чиме је отворен пут да више стотина хиљада Шиптара из Албаније преплаве ову јужну српску покрајину.

У извештајима поводом доделе Нобелове награде у светским медијима се помиње да је Ахтисари испланирао одузимање српске покрајине. План носи његово име, али директиве и упутства, до последње ситнице, потичу из Стејт департмента. Иако „Ахтисаријев” план није прихваћен у Савету безбедности прошле године, у пракси је противправно, насилно спроведен и Косово је под протекторатом ОУН, а под окриљем НАТО, самовољно проглашено за „државу” косовских Албанаца, од којих је већина убачена преко Проклетија из Албаније. Организација ОУН је изманипулисана.

Ахтисари је само неколико година службовао у центру УН у Њујорку, али је као специјални изасланик Уједињених нација две деценије провео у јужним крајевима Африке, а највише у Намибији, најбогатијој природној ризници дијаманата. Затим је одређен да америчке стратешке планове спроведе и на Косову. За непуне две године тог мандата, на Косову је боравио само пет дана у Приштини и два дана у Косовској Митровици; у Метохију није ни крочио. У тој мисији на Косову Ахтисарију су помагали и Немци: канцелари Кол и Шредер, затим Ангела Меркел, па генерали, тенкисти Бундесвера и поврх свега шеф немачке контрашпијунаже Ернст Урлау. Његови обавештајци размештени широм Балкана, нарочито на Космету, ушли су у траг да је Ахтисари примао мито од више десетина милиона долара од косовских Албанаца да би им омогућио отцепљење Косова од Србије.