Улагивање Минску

У Бриселу су одлучили да се Белорусима покаже и осмех, а не само смркнуто лице ЕУ. У жаргону штампе, то значи решили су да привремено склоне фамозни „штап”, и да пред Лукашенка којег су до јуче називали „последњим живим европским диктатором”, изнесу „шаргарепу”.., повластице. Нова партија тог шаха отворена је у понедељак, посетом министра Белорусије Мартинова Бриселу, где је уследио сусрет шефа дипломатије с „тројком” ЕУ за спољне послове (Соланом, госпођом Фереро-Валднер и Кушнером, персоналним симболом француског председавања заједници). И не случајно баш у тренутку окупљања вођа ЕУ – јер је изоловани сусед, контрастно белоруској усамљености, сам могао чути како сложно бруји кошница када је узнемирена. На пример, сада, кризом светске економије.

Дакле, чега има у овим понудама Европе Лукашенку? Највећма њене „добре воље”, исказане нештедимице, налик луксузном паковању за релативно скромну уклоњену забрану путовања припадника режима у Минску на Запад, и за појефтињење улазног штамбиља грађанима (са 60 на 35 евра). Гро тих казни је из 1997. и 2004, изречених после председникових судара с опозицијом, али без ефекта. Минск није поклекао. Нова поента Брисела је у закључку да Белорусима треба омогућити и да изађу и виде сами, рецимо, како стоје ствари у демократској Литванији. Да ли се, и колико, у међувремену тамо просперирало!?

Добра воља Европљана је израз Лукашенковог промењеног става, наводе Европљани. После упечатљивог пораза његових прозападних политичких противника на председничким изборима 2007. (имали су, пошто се нису договорили чак четири, уместо само једног противкандидата!), и парламентарним сасвим недавно, белоруски вођа је схватио објективну немоћ ривала да га угрозе, постао је напрасно милостив и ослободио их је полицијског прогона. Васпитно је такав преображај наградити.

Међутим, Лукашенко је разумео изгледа и нешто друго – да Кремљ није опчињен аморфном међудржавном везом Москве и Минска, и да би у својој политичкој конфронтацији са Западом, радо видео изразе мало веће савезничке лојалности Белорусије. Рецимо, показане најпре признањем „независности” Абхазије и Јужне Осетије, аутономија анектираних Грузији. Али, ко зна, можда и нечим више. На пример, чвршћом интеграцијом две земље, што би деградирало Лукашенковуличну позицију.

Минск не чезне за уједињењем на штету статуса Белорусије, чини се, у том „грму је шушнуло”. Фебруара, Лукашенко је позван у Сочи, где су га срдачно пресрели и Путин и Медведев. Пре тога (децембра 2007) белоруски партнер најпре је „припремљен”, новим високим рачуном за гас. Путин и он су потом у Минску „о нечему” четири сата разговарали и тај разговор продужен је у црноморској резиденцији, без саопштења о садржају.

Шеф Белорусије се вратио кући без речи и скоро сместа пустио из затвора своје прозападне опоненте. Један нижиспољнополитички функционер САД добио је белоруску визу и могућност да буде на погребу опозиционарке Козулине, а дипломата Вароњецки овлашћен је да потпише споразум са ЕУ о првом представништву (једне мање комисије). Брисел је то поздравио иподсетио на понуду, која је већ била на столу: „Шта ЕУ нуди Белорусији”. (Пуно партнерство, већу помоћ, економски и еколошки развој!)

Почела је рунда која је претходила овонедељном доласку Мартинова у Брисел. Лукашенково „отварање према Западу”, опција коју је он опрезно помињао, није могло бити инспирисано идејама Москве. Напротив, њој је на посредан начин чак и одговорено – податкому иначе контролисаној белоруској штампи – да свега три одсто Белоруса подржава потпуно уједињење с Русијом, док њих око 44 одсто мисли да Белорусија треба да остане независна и да односе с Москвом гради међународним споразумима.

Притешњен између два велика суседа, Лукашенколавира. Јесте, наклонио се Бриселу, али то не значи да је изненада склон Западу, колико да је поново у питању рачун за руски гас. Требало би да Москва евентуално поверује да шеф Беолорусије има опцију више.