Пандорина кутија или чистилиште

Да ли су Шапић и Ћирић својом одлуком да не играју више за репрезентацију Србије и оним што су јавно рекли о стању у нашем ватерполу отворили Пандорину кутију из које ће да изађу и она зла која се, можда, никада не би појавила на светлу дана или ће то бити почетак чистилишта у ВСС? Тим пре што је утисак са њихове прес-конференције појачао и сам председник савеза Совровић најавивши своју оставку.

Разуме се да је тешко докучити шта се заиста крије иза речи. Упутно је, међутим, да се у разматрање уђе са схватањем да су свачије намере часне.

Да је двојици наших асова стало до ватерпола не треба да се доводи у питање, јер су му се посветили од малих ногу и небројено тешкоћа претурили преко главе. Било је и лепих тренутака, нарочито када су нашу земљу обогаћивали новом медаљом.

Растанак с репрезентацијом, па и самим играњем, неминован је пре или касније. Имали смо у ватерполу, на срећу, много великана који су, неко силом природних закона, а неко проценом стручњака у чијим је рукама био државни тим, одлазили из репрезентације. Али, с оваквим огорчењем и то јавно исказаним – тешко је присетити се сличног примера.

Шапић је навео само оно што нису разлози за његово збогом српској репрезентацији, а прећутао је праве разлоге и нагласио да о њима сада не жели да говори, док је Ћирић био отворенији. По његовом тврђењу наш ватерполо је подређен једном клубу – Партизану, који има такву моћ да непослушне може и да уцењује, на пример, местом у репрезентацији.

Посебно је прст уперио у Ненада Манојловића, бившег селектора и спортског директора савеза, и Дејана Удовичића, садашњег првог стручњак репрезентације и у исто време тренера „црно-белих”. На душу им је ставио многе грехе: од коришћења трофеја за личну промоцију до веће пажње кулоарима него самом ватерполу.

Манојловић...

Уз поновно навођење да не постоји скенер којим би могле да се прочитају стварне намере било кога или да се разврстају по важности, и у овом случају нам преостаје да се пође од тога да и клуб и људи који су били или јесу на истакнутим дужностима желе најбоље нашем ватерполу.

Манојловић је преузео нашу репрезентацију (тада нам се држава звала Савезна Република Југославија) на почетку 2000. године у тренутку када је изгледало да је она у расулу. После осмог места на Олимпијским играма у Атланти 1996. наш ватерполо је почео да се уздиже, освојено је сребро на Европском првенству у Севиљи 1997. и бронза на Светском првенству у Перту 1998, али је 1999. донела суноврат. Због размирица у савеза у Фиренци је заузето тек седмо место у Европи, а на Светском купу у Аустралији недуго потом наша репрезентација није била ни близу да извади визу за Олимпијске игре у Сиднеју.

Манојловић је, у ситуацији када се чинило да је крах неминован, преузео репрезентацију и када је 2004. поднео оставку као селектор имао је иза себе сребро и бронзу с олимпијских игара, исте трофеје и са светских првенстава и два злата са европских шампионата. И док је био спортски директор савеза репрезентација је наставила с успесима.

Удовичић...

Удовичић је добио кормило репрезентације у тренутку када се Црна Гора одвојила од Србије. Петар Поробић, некадашњи Стаменићев и Манојловићев помоћник, као тренер Јадрана из Херцег-Новог је постигао запажене успехе у Евролиги, а са СЦГ је постао светски првак 2005. у Монтреалу.

С обзиром на околности у којим је дошло до распада СЦГ чини се невероватно да би се Црна Гора лишила његових услуга као свог селектора. Он је то потпуно и оправдао ове године када је њена самостална репрезентација, на свом првом изласку на међународну сцену, у Малаги постала првак Европе, а на Олимпијским играма у Сиднеју заузела четврто место. У првом случају је у финалу победила Србију, у другом изгубила од ње, а у оба случаја је нашу репрезентацију водио Удовичић.

Као селектор наше јуниорске репрезентације с којом је освајао златне медаље, Удовичић је прекомандован у сениорску. С „А” тимом је 2006. у Београду донео Србији прву титулу у историји (европски првак), у Мелбурну, на Светском првенству 2008, био је четврти, а ову завршава са две медаље (сребро из Малаге и бронза из Сиднеја). С „црно-белима” и то без звезда, ако се у њих не рачунају дојучерашњи јуниори (Филиповић, Прлаиновић, Пијетловић, Рађен, итд), појачање из Словеније (М. Настран) и голман на заласку каријере (Куљача), заузео је треће место у Евролиги, после полуфинала изгубљеног на пенале, као и годину раније бронзу у Мелбурну. Дакле, што се резултата тиче створио је себи чврсто тло под ногама. Јесте имао велике ватерполисте на располагању, али ниједном тренеру није лако да води играче од којих је тек неку годину старији и уз то они имају неупоредиво веће играчко име.

Партизан...

Није потребно да се буде велики познавалац ватерпола, па да се види да у Србији заиста постоји само један клуб, то јест да је Партизан толико јачи од осталих да се не поставља не само питање ко ће да освоји првенство и куп, него може ли неко бар с пристојном разликом да изгуби од њега.

Такав однос снага, међутим, није одскора. У оној Југославији, „црно-бели” нису изгубили ниједну утакмицу у државном првенству од 14. августа 1971. када их је у Сплиту савладао Јадран с 10:7, што је у новинама из тог доба оцењено као сензација, па до 10. септембра 1975. када их је на Ријеци изненадило Приморје и победило с 12:11. А Партизан је уочи те своје серије непобедивости за супарника имао загребачку Младост, у то време ни мање ни више него троструког узастопног европског првака (1968, 1969. и 1970). Узгред, деценијама је у југословенској лиги Партизан био једини клуб из Србије. Истина, Црвена звезда је улазила, али и испадала из ње, а касније се појавио у њој Бечеј, који тада није достигао бољи статус од: стабилан прволигаш.

Није наодмет да се напомене да је Партизан почео од нуле. Јесте био основан при Југословенској армији (играо у првенству 1947), али је прилично брзо и расформиран, његови ватерполисти су прекомандовани у Сплит, где је уместо њега као клуб Југословенске ратне морнарице, створен Морнар.

У Прву лигу су „црно-бели” ушли тек 1960, а већ 1964. освојили Куп европских шампиона. Што у Србији нема више јаких клубова то је, као што се види, вишедеценијски пропуст.

Партизан је издржао и два тешка искушења у недавној прошлости. Истина, наруку су му ишле и историјске околности, али је његова заслуга што је умео да их искористи.

У СРЈ је пуних шест година био у сенци Бечеја, чије су узданице били и Шапић и Ћирић, који је освајао дупле круне од 1996. до 2001. Али, промене после 5. октобра 2000. су погодиле и тадашњег европског ватерполо гиганта, то јест његов извор моћи – фирму „Сојапротеин”.

Таман су се „црно-бели” 2002. уписали у шампионе, тек други пут од распада СФРЈ, када је распуштен цео његов први тим. Тада ново клупско руководство је образложило да је то морало тако или да клуб одведе у стечај. Добрим делом захваљујући томе појавио се нови див – Јадран из Херцег-Новог. И ко зна шта би било даље да његову владавину (првак од 2003. до 2006) није прекинуо распад СЦГ.

Партизан је, као шестоструки европски првак (1964, 1966, 1967, 1971, 1975. и 1976), несумњиво многима одавно близак срцу. Али, исто тако је имао и тренутке, које неко други вероватно не би преживео. Било би штетно по наш ватерполо да Партизану његова надмоћ буде отежавајућа околност у Србији, уместо да то буде подстицај другима да га пристижу.

Што он неће сам себе да ражалује не може да му се узме за зло. Фудбалски клуб Реал из Мадрида, с којим су ватерполисти „црно-белих” волели да се упоређују док су и једни и други имали по шест европских трофеја, толико је моћан у Шпанији да је, на пример, финале националног купа 2002. одиграно много раније него обично и то на његовом стадиону иако се по правилу игра на неутралном, да би тако прославио своју стогодишњицу.

О међуљудским односима унутар ватерполо организације најбоље могу да говоре они који су у њој. После Европског првенства у Београду ћутке, али с горчином, отишао је из репрезентације Петар Трбојевић, дакле још тада се нешто ваљало иза брда.

Нико није ни безгрешан, ни непогрешив, па ни Манојловић, Удовичић, Шапић, Ћирић, Совровић... Било би погубно да се уместо решења траже нове оптужбе и противоптужбе.