Забрањени национал-бољшевици

Специјално за „Политику”
Москва, 16. октобра – У Русији је, као и у већини земаља, забрањено стварање партија које позивају на насилно свргавање постојећег државног уређења. Али постоји и једна специфичност – од 2001. године забрањено је и оснивање регионалних партија којих је деведесетих година било много – „Партија очувања Урала”, „Балтичка републиканска партија”... Такође, није дозвољено оснивање партија по полном, етничком или религиозном принципу, па је немогуће постојање, на пример, партија жена или хришћанско-демократска партија, као у Немачкој.

Након појаве вишепартијског система, прва забрањена партија, тада још у СССР, била је најмоћнија партија двадесетог века – Комунистичка партија Совјетског Савеза (КПСС). Јељциновим указом од 6. новембра 1991. године, само месец и по дана пре распада државе, укинута је КПСС. Радикалне демократе саветовале су касније Јељцину да се на исти начин укине и њена наследница КПРФ – Комунистичка партија Руске Федерације, али он није пристао. То га, у борби за други председнички мандат, умало није коштало положаја шефа државе. На изборима 1996. лидер комуниста Генадиј Зјуганов имао је, према званичној верзији, тек нешто мање гласова од Јељцина, а према незваничној је и победио, али му је просто, како то често кажу, „украдена победа”.

После комуниста, пуних 20 година, није било забране политичких странака. Московски обласни суд донео је, 6. јуна. 2005. године, одлуку о ликвидацији Национал-бољшевичке партије (НБП) на чијем је челу контроверзни писац Едуард Лимонов. У образложењу ове одлуке каже се да је партија нарушавала члан 16. Закона о друштвеним организацијама у периоду 2000-2001. године. Према том закону „забрањено је стварање друштвених организација чији је циљ усмерен на насилну промену основа уставног уређења, нарушавање целовитости РФ, стварање оружаних формација”. Уз то, програм партије позива „на оснивање национал-бољшевичке армије, промену граница Русије, припрему за оружани упад у Казахстан и стварање такозване ’друге Русије’ на његовој територији”.

У априлу 2007. ову одлуку потврдио је и врховни суд РФ.

Лидер партије Едуард Лимонов је пресуду прокоментарисао речима да ће организација наставити да ради игноришући одлуку суда. Тако је настављен „парадајз-тероризам” национал-бољшевика, назван тако зато што су млади активисти од оснивања организације користили сваку прилику да на неком скупу гађају парадајзом, јајима или мајонезом високе државне чиновнике. Тако је на дан инаугурације председника Путина, око 100 лимоноваца организовало митинг са паролама „Путину судбина Распућина”, „Доле престолонаследник Путин” и слично. Реч тероризам постала је најчешће употребљавана у партијском листу „Лимонка”, а скандали, понекад и са оружјем, стизали су један други. У априлу 2001. Лимонов је ухапшен због, како се каже у образложењу, „организације злочиначке групе” и недозвољеног држања аутоматског оружја, као и због „тероризма”. Осуђен је на четири године затвора али је условно ослобођен 30. јуна 2003.

У августу 2004. активисти су у знак протеста због укидања бенефиција пензионерима упали у Министарство здравља и социјалног развоја, забарикадирали се, истакли своје заставе и са прозора бацали Путинове фотографије и документа. Исто тако су „заузели” секретаријат председника РФ, везали се лисицама за радијаторе и чекали да их полиција ослободи...

Последњих година Лимонов учествује у заједничким протестима са партијама које припадају такозваној „другој Русији”. Млади чланови организације су увек у првим редовима сваког опозиционог скупа и имају тачно одређен задатак – да испровоцирају сукоб са полицијом и изазову сукобе. Свака од тих „терористичких” акција завршава се обавезно затворском казном.

У марту 2006. Лимонов је обећао да ће Национал-бољшевичка партија испровоцирати политичку кризу која ће довести до смене власти...

Национал-бољшевичка партија регистрована је 23. јануара 1997. године као међурегионална друштвена организација са више од 50 регионалних одељења. Оснивачи су Едуард Лимонов и Александар Дугин, који ће се 1998. издвојити и основати најпре „Евроазијски покрет” , а потом фонд „Евроазија”. После неког времена, организација је поднела захтев да се региструје као општеруска политичка партија, али је одбијена због грешака и нетачности у документима. Нови захтев за регистрацију био је праћен серијом текстова у листу „Лимонка” у којима се наглашава да власт може да бира – „или регистрација или тероризам”. Захтев је овог пута одбијен због неодговарајућег програма партије. После хапшења Лимонова 2001. године, Федерална служба безбедности поднела је захтев да се ликвидира организација. Суд је у овом случају донео пресуду у корист национал-бољшевика. Уследило је неколико нових захтева за регистрацију партије које су пратили све нови и нови скандали праћени захтевима за забрану организације...

Поред НБП, на удару закона нашла се и партија „Родина”. Истина, она није забрањена, али је забрањен спот којим се рекламирала и у коме је лидер партије Дмитриј Рогозин отворено алудирао да кавкасци загађују Русију. Спот је забрањен, а политичари су успели да убеде судије да им то није била намера.

-----------------------------

 Из програма НБП

Председник Русије може бити само чистокрвни Рус. Рускињама се забрањују абортуси. Са територије Русије треба протерати све стране фирме и забранити увоз стране робе. Неопходно је формирати трећи, „народни” дом парламента, у који ће ући „неоспорно поштовани, паметни, људи симболи из свих области живота”. Партијски поздрав: „до смрти” и подигнута рука са стиснутом песницом. Застава: црни срп и чекић у белом кругу, на црвеном.