Црна хроника наших дана

Нови роман Владана Матијевића „Пакрац” (у издању Лагуне) налази се у најужем избору и Нинове и Награде „Београдски победник”. То је приповест о сувишном човеку, вечитом повратнику с пакрачког ратишта. Он је део групе људи који се окупљају на Булевару краља Александра, испред пијаце Ђерам; наркомана, пијанаца, уличних свирача, просјака, ситних криминалаца, дилера девиза, бивших ратника, анархиста. Његов унутарњи свет пресликан је на наличје послератне Србије, осиромашене и морално уништене, а иако је рат одавно завршен делује као да још негде у позадини траје. Јунак „Пакраца” непрестано у себи разговара са Пепијем, пријатељем са ратишта, који је у то време испољавао невероватну суровост. У ту исповест о себи и људима са булевара, o сведеном животу између пијаце Ђерам и гарсоњере пуне оружја, повремено се уплићу крваве сцене из Пакраца. Јунак опсесивно прати вести из данашње црне хронике и с дивљењем се сећа Пепијеве суровости испољене на ратишту, и сам маштајући о томе да неког убије и тако се уклопи у своје девијантно окружење.

Заплењени наркотици, оружје, убиство новинара и смакнуће криминалаца, насиље сваке врсте, мотиви су приповедног света вашег романа. Да ли вас ове слике прогањају и у нашој стварности, да ли је ова књига реакција на то? Мислим да све нас ове слике прогањају и да је реакција на њих била горућа потреба да напишем овај роман. Одувек сам одабирао теме које су се тицале наше стварности и самим тим је некако нормално да тема мог романа једном буде и насиље које нас окружује. Медији нас непрекидно бомбардују црном хроником, подробно нас извештавају о насилницима, њиховим навикама, породичној ситуацији, много мање о жртвама, а најмање о узроцима и последицима насилничког понашања. Такво понашање полако постаје образац понашања младих. Пишући о црној хроници наших дана покушао сам првенствено да ја сам схватим шта се то у друштву догађа, али и да скренем пажњу на ту аномалију која је постала наша свакодневица. Укратко, на ваше питање могу одговорити потврдно.

Због чега су вам и у овој причи инспиративни људи са маргине, они неприлагођени?

На читавом списатељском путу прати ме глас да се бавим људима са маргине, што до сада и није било сто одсто тачно. Барем, како ја то видим. Мислим да су ми људи са маргине били јунаци само у књизи прича „Прилично мртви” и сада. Овог пута су ми ти и такви ликови били потребни да што боље осветлим главног јунака, али и атмосферу што влада међу људима на рубу егзистенције за које нико не мари. Наше друштво кад-тад мора обратити пажњу на те људе. Поготово што се у кругу оних који се убрајају у маргиналце све чешће налазе до јуче успешни људи, они којима је срећа у једном тренутку окренула леђа.

Кроз сећања јунака са ратишта у Славонији оживели сте мрачне деведесете године. Да ли су оне заиста прошле, да ли је овде икада заживела снажнија антиратна струја у култури и јавном дискурсу, да ли је пука фраза да се историја понавља?

Сматрам да код нас ништа не пролази и да све непрестано траје, тако да се ништа не завршава нити се понавља. Већ сам ранијих година говорио о „свевремену” које ми живимо. Сматрам да антиратна струја у култури јесте заживела, не баш снажна, али каква-таква, захваљујући многим уметницима, док у јавном дискурсу мислим да није и да неће тако брзо, јер политичкој елити то није у интересу. Што се тиче рата у Славонији, прошло је готово тридесет година од тог догађаја и било би нормално да на њега неки писац обрати пажњу. Можда и јесте, али то дело није оставило посебан траг. Барем се мени тако чини. Мада морам рећи да рат у Славонији није главна тема ни мог романа. Пакрачко ратиште је само оквир у који сам сместио главног јунака, човека који, када се вратио из рата, више није онај исти који не може да се уклопи у живот. Отежавајућа околност јесте то што живот који је водио пре није био много успешнији и смисленији. У овом роману је ратиште представљено као страшно место где се дешавају ужасне ствари, које остављају неизбрисиве трагове на људима. Главни јунак мог романа не може да подвуче јасну линију после рата, не може да га заборави нити да га анулира. Он не може да настави живот као да се ништа није догодило. Рат за њега и даље траје.

Ипак сте у безнађу „Пакраца” оставили и мало светла и то у лику Ире?

Мора имати светла у мом роману, јер га и у животу има, и у стварности, колико год да је она мрачна. Ира је представник непокорених младих људи, оних који не прихватају да живе у задатим оквирима, који се буне против неправде. Ира је личност са принципима, своје ставове не жели да усаглашава с другима Она је светлост у загушљивој тами опортунизма. Зато је главни јунак романа, коме су уништени сви идеали и који је морално уништен, фасциниран Иром. То што се он носи мишљу да је убије, друга је ствар.

Свако деловање има свој узрок, ваш јунак је последица околине, лошег поступања родитеља, система који је заказао... Да ли саосећате са својим јунацима који и поред свега знају да „зло није напољу”?

Саосећам. Сви ти јунаци су напаћени и многи од њих су тражили помоћ која им није пружена. Главног јунака романа готово нико није разумео, нити желео да се бави његовим проблемима. По свему судећи и његов доктор је над њим спроводио својеврсне експерименте. Он је гурнут у свет суровости, живот који је имао није желео, његова страдања су била неизбежна. Радњу романа сместио сам испред пијаце Ђерам, али таквих људи, који страдају и имају сличне проблеме, има у сваком граду.