Уметност луткарске минијатуре

Малобројни су они који имају ту срећу да свој омиљени хоби преобразе у уносно занимање, а управо то је учинила Јелена Тодоровић, бавећи се уметношћу минијатуре и креирајући одевне предмете за вољене лутке „барбике”. Још се говори о филму „Барби” који је у фокус сместио разговоре о индивидуалности и приступу животу из другачије перспективе. Јелена Тодоровић међу је првим гледаоцима овог остварења код нас, а гледала га је као познавалац лутака. Она за наш лист објашњава да је бавећи се професионално „барбикама”, али и другим луткама, и сарађујући са колекционарима широм света пронашла свој прави позив. Пре близу шест година, пошто није могла да нађе нову одећу за лутку своје мале братанице, одлучила је да је сашије сама.

– Све је почело као антистрес терапија и бег од напорног и захтевног посла у продаји, реклами, моди и грађењу брендова, чиме сам се бавила. У почетку сам само поклањала минијатурне ствари за лутке, али пошто сам слике моде за „барбике” поставила на „Iнстаграм”, брзо се све претворило у бизнис. Из професионалног искуства одраније створила сам бренд одеће за лутке „Микили”, по родитељском тепању. Када сам замислила малу инфлуенсерку која ће на интернету рекламирати мој бренд, нисам ни знала да широм света постоје многи колекционари који би купили моје креације, који уживају у луткама и фотографишу лутке. Правећи минијатуре за њих одлучили су се да никада не одрасту. Када сам развила професионални однос према лутки, када сам набавила машине за шивење, почела је корона, што је створило додатно време за креирање. Ипак, преко људи из Америке, који су видели мој рад, повезала сам се са колекционарима на „Инстаграму” – прича наша саговорница.

Јелена, иако наставља хонорарно да ради свој посао, развила је малу породичну мануфактуру у вези са луткама, а сама прави нацрте за моделе и минијатурне ентеријере, фотографише, води друштвене мреже. Као први из овог региона њен бренд појавио се на једној иностраној платформи.

– Сада је наш бренд препознат у заједници колекционара лутака. Иако је био огроман изазов упознати се са свим луткама, њиховом грађом, па и у време пандемије набавити лутке. Али, на сваком кораку имали смо помоћ, па су нам неки људи из иностранства слали и неке друге, заиста скупе лутке. Код нас још нема толико колекционара лутака, али у свету их има заиста много, оних који се баве озбиљним занимањима, а хоби су им лутке. Такође, много је и дизајнера лутака у свету, којима је много лакше да се пробију, док је код нас све то недовољно присутно. Имам утисак да би се људи у нашој земљи срамили да признају да уживају у овом виду уметности минијатуре, као што је наша средина много конзервативнија и у погледу других и другачијих појава и људи у друштву. У свету сада постоје лутке другачијих боја коже, грађе која не мора да буде савршена. Ми шијемо одећу за све њих. Можда ће то једног дана доћи и код нас. За сада, свој луткарски бренд пласирам само преко интернета, а волела бих једном да имам мали бутик за луткарску и минијатурну моду – додаје Јелена Тодоровић. Она објашњава да тешкоћу представља и проналажење материјала за креирање минијатурне одеће, пошто се те тканине по саставу разликују од оних за људе.