Тактика исцрпљивања протеста

Загарантовано нам је грађанско и људско право да протестујемо против неправде. Штавише то нам право нико не може одузети, под условом да је реч о демократском друштву. Истина, тактика властодржаца и у системима са такозваном демократском традицијом усмерена је на спречавање радикалнијих протеста грађана, односно на толерисање искључиво мирних испољавања народног незадовољства све док протестна енергија мноштва на крају не спласне. Ово је и нека врста закономерности, скупа са преузимањем грађанских протеста од стране користољубивих и(ли) попустљивих политичара. Они који познају историју САД сетиће се како се Ујка Сем током шездесетих година прошлог века обрачунавао са народним протестима црначког живља против расне сегрегације и дискриминације. Извесно време након масовног марша на Вашингтон, који је америчка власт у потпуности пацификовала, Малколм Икс је говорио сународницима о томе како су њихове вође попустиле пред влашћу која им је протесте у потпуности преотела.

Тактика исцрпљивања мирних протеста нарочито функционише у друштвима тобоже уређеним и бајаги демократским. У таквим друштвима власт дочекује протесте грађана на нож, изврће крајње намере протестаната и лепи им етикете изманипулисаних јединки којима неко управља са стране. „Називaће вас екстремистима”, упозоравао је Малколм Икс своје сународнике, „рећи ће да сте субверзивни или да сте против државе.” Колико смо оваквих оптужби на рачун грађана током протеклих година чули од представника напредњачке власти. Омаловажавање грађана који протестују, што је само по себи разлог за протест, овдашња власт редовно спроводи у дело покушавајући да и на тај непримерен начин обесмисли грађански протест. У том обесмишљавању садржано је прилично инфантилних генерализација будући да убедљива већина грађана који протестују против непочинстава овдашње власти није ни Ђиласова, ни Сорошова, ни Хилова. Уосталом и напредњаци су некада били у опозицији, протестовали су, бунили се због изборних резултата, штрајковали глађу... По чему се њихов тадашњи опозициони протест разликује од овог послеизборног протеста опозиције?

Иначе, „опозиција” је вишезначан појам и односи се на страначки активне припаднике политичке опозиције колико и на партијски неутралне појединце који се као самостални грађани противе неправдама које продукује власт. И то јесте патриотско поступање – бунити се против распродаје земље и воде, против тровања ваздуха, против инвеститорског урбицида, против претварања Србије у рудник и депонију корпоративног капитализма... Али да ли то нужно представља и прозападни сентимент? За разлику од напредњачке власти, грађани који у своје име иступају против девијација које она ствара, не морају бити, и најчешће нису, прозападно оријентисани. Интересантно је, међутим, нарочито с аспекта социјалне психологије, како прозападни напредњаци („да с европског пута не скренемо!”, црвен саг за представнике НАТО-а, одлазак председника државе у Давос), користе термин „прозападан” као неку врсту оптужбе коју упућују својим критичарима. Прeдрасуде које власт испољава према протестима (плаћенички, споља усмеравани), заједно са стереотипима којима засипа протестанте (прозападњаци, мрзитељи сопственог народа), сами по себи представљају разлог за протест, будући да је и нарушавање људског достојанства грађана противуставан чин који добија на тежини када се и власт подухвати тога. Зато грађански протест у Србији не сме да стане, али и због још два крупна разлога о којима се у овом друштву слабо збори иако и један и други доводе у питање не само легалност изборног процеса већ и легитимитет председника државе. Елем, јавна је тајна да се запослени у државним предузећима месецима пре избора условљавају да гласају за Српску напредну странку не би ли задржали радно место, као што је јавна тајна да се зарад подршке СНС-у припадницима најнижих слојева удељују скромна новчана средства. О техникама којима на дан избора ови уцењени (а за власт сигурни) гласачи доказују своју страначку „лојалност” довољно се зна. Оно што се изгледа мање зна јесте да се оваквим поступцима у питање доводи слобода избора пошто је уцењена особа спречена да гласа по сопственој вољи, чиме су јој угрожена основна права, али исто тако и изборни закон и Устав Републике Србије. Ово је веома битно питање јер без слободе избора нема ни владавине права (трећи члан Устава РС), која је основна претпоставка Устава. Устав је највиши закон државе којем се и свемоћна власт мора повиновати уколико не жели да изгуби легалитет и легитимитет. Владавина права (заједно са социјалном правдом) чини први стуб-носач државе Србије (први члан Устава РС), који се урушава истог момента кад се угрози слобода избора. Тада се према домино ефекту руше и остали стубови-носачи државе – грађанска демократија, поштовање људских права и слобода…, па је у таквој противуставној атмосфери распада државне куће сасвим оправдано протестовати против нелегалности и нелегитимности избора.

Други моменат који баца сенку на изборе, али и на поступање носилаца високих државних функција јесте нелегитимно понашање председника републике који треба да изражава државно јединство (сто једанаести члан Устава РС), али то не чини. Државно јединство је исто што и народно јединство с обзиром на то да је и држава политичка заједница коју чини народ (грађани), али и власт заснована на народној вољи – истој оној која се због неслободних избора сада налази под знаком питања. Стављајући се на страну једне политичке опције, самим тим заступајући интересе само једног дела грађана Србије, председник државе је током изборног процеса изражавао државно нејединство што је противуставан чин који доводи у питање његов председнички кредибилитет. Штавише, први човек државе је оваквим чињењем зашао у поље сукоба интереса (шести члан Устава РС) будући да су се његови ускостраначки интереси нашли у директној супротности са његовом уставном дужношћу да преставља све грађане Србије. И зато грађански протест против нелегалности и нелегитимности овакве врсте не сме да стане! Али ни због свих оних неизговорених „обећања” у предизборној кампањи које је напредњачка власт лукаво оставила за период после избора – признавање косовских таблица, претварање Србије у рудник „Рио Тинта”, пуштање КиМ низ воду самосталности у складу са француско-намачким споразумом… Потребно је на крају истаћи да легалног послеизборног деловања власти не може бити у вези са питањима које она није предочила бирачима уочи избора, као што не може постојати легитимност било каквог поступка власти након завршетка избора уколико ти избори нису били слободни! С друге стране, протести грађана су и легални и легитимни, укључујући ту и грађанску непослушност коју власт жели да представи као противуставан чин „непријатеља” државе. Гледајте чуда, иста она власт која не поштује Устав Србије и понаша се сумњиво пријатељски према виталним интересима овог друштва.

Социолог

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa