Четири године, године дуге

Кога интересује и ко хоће да разуме шта други људи раде и планирају мора, пре свега, да пажљиво слуша шта они говоре. То важи како за комуникацију унутар породице тако и за разговоре и изјаве у међународној и свакој другој политици.

Ко је пажљиво слушао преамбулу плана „Скок у будућност – Србија Експо 2027”, могао је да чује да се на плану радило месецима. Кључне речи које дефинишу оквир и приоритете тог плана су очување мира и европски пут Србије. Циљ плана је успешна Србија, а средства за његову реализацију су укључивање широког и разноврсног круга људи, као и осамнаест милијарди евра. Једино што није експлицитно речено је откуд тај новац. Међутим, ако се имају у виду сви наведени подаци, ту непознату није тешко израчунати.

Сетимо се, пре свега, да је пре више месеци, тачније с пролећа прошле године кључна политичка тема у Србији била такозвани француско-немачки план. Мада је у бар две од својих једанаест тачака био непријатан за Србију он је, с једне стране, представљао гаранцију за очување мира на овом простору, а са друге стране отворио европску перспективу за будућност Србије.

Одбијање тог плана подразумевало је увођење санкција Србији, као и подизање вероватноће за избијање сукоба у коме су изгледи Србије окружене НАТО земљама били минимални. И за једно и за друго, као што нас историја учи, било би лако измислити повод који би медијски сатанизовао Србију која још увек није у потпуности ослободила стигме које су јој наметнуте крајем прошлог века.

Усменим прихватањем тог плана, уз ограде које се тичу те две спорне тачке, председник Србије се обавезао да ће радити на његовом спровођењу. Европска унија се са своје стране обавезала да ће бити посвећена успостављању посебног пакета инвестиција и финансијске подршке за пројекте у економском развоју, повезивању, зеленој транзицији и другим кључним областима.

Из ове перспективе посматран, план за развој Србије морао би бити подржан, пре свега, од стране такозваних проевропских политичких актера, било да је реч о опозицији у Србији, било о европским коментаторима. Уместо тога из оба ова табора могу се чути необична учитавања која првенствено имају циљ довођење у питање легитимитета предлагача и циљева које поставља.

Онима који прате искључиво опозиционе медије била је ускраћена могућност да се непосредно упознају са планом, тако да су уместо на сопствене импресије и размишљање, упућени на накнадна тумачења коментатора који се чак и не труде да задрже привид објективности, што подразумева да се бар изнесе основна теза која се критикује. Уместо тога, мимо сваког правила аргументоване дебате извлаче се закључци не о ономе о чему се говори, него о ономе што је наводно скривени циљ плана. О ширини погледа не треба ни трошити речи, јер се мање-више све своди на дискредитацију моралних атрибута предлагача.

Тако се могло чути и видети да овај план није ништа друго до покушај да се: скрене пажња са наводне крађе избора и да се истовремено започне кампања за локалне изборе; омогући корупција и прање новца; исиса новац из руку грађана и прелије у руке странаца и страначке олигархије; Србија задужи мегаломанским пројектима, а дугови оставе наредној власти итд, све до неумесних идеолошких и историјских поређења која су сама себи сврха.

Тај стандардни сет међустраначких оптужби и провокација карактеристичан је за ситуације када политичари остану затечени потезима противника. Испоставило се да је Вучић опет за корак, а видеће се и више, био испред политичких опонената.

Док се опозиција бави искључиво собом и покушава да грађане мобилише тако што их позива да решавају апстрактне проблеме демократије и проблеме самих странака, Вучић се бави и отвара конкретна питања која се тичу свих грађана, њиховог живота и будућности.

Да је иоле конструктивна, опозиција би уместо паушалних оптужби и држања моралних придика с висине цирокумулусних облака на којима седи, већ предложила алтернативни развојни план или бар довела у питање оне његове елементе који се, упркос бризи и љубави с којима је прављен, могу критиковати.

А није да их нема. Почев од медијске презентације која је, с обзиром на значај и грандиозност плана морала бити знатно боље осмишљена и много убедљивија. То је у осталом још једна потврда тезе да Вучић политички успех дугује својој политичкој умешности и визији, као и неспособности опозиције, а не, како се обично тврди, подршци медија. Када би се ослањао само на медијску хунту која га окружује, Вучић би сада играо шах са Бошком Обрадовићем на Калемегдану.

У основи овај план конкретизује стара политичка залагања и сабира оно о чему се говори годинама па и деценијама, почев од бриге за живот обичних грађана, што подразумева подизање животног стандарда, бригу о породици, деци, здрављу итд, преко потребе за развојним и еколошки одрживим пројектима у најпрофитабилнијим областима без којих нема модернизације, до потребе за подизањем нивоа продуктивности у индустрији, пољопривреди и пораста како домаћих тако и страних инвестиција којих не може бити без развоја свеколике инфраструктуре. Оно што овај план доноси ново, ван уобичајеног оквира, тиче се: прво, осетљивости за развој посебних сегмената популације било да је реч о друштвеној (сиромашни) било географској структури (Војводина, регионални центри, неразвијене општине) и друго, потреби за инклузијом различитих друштвених слојева и институција у његовој реализацији.

Нажалост, у самој презентацији је пропуштена прилика да се јасно истакне улога свих оних чије је знање и промишљање уткано у саморазумљивост циљева који се сада постављају. Без знања које читав универзитет, посебно факултети и институти друштвених наука, производе, све би то било много теже докучити и објаснити обичним људима. Пропуштена је и прилика да се недвосмисленије истакне у којој мери су у избору конкретних пројеката учествовали обични грађани. Све то би значајно допринело већој инклузивности и јавној подршци спровођењу плана, а самим тим обесмислило оптужбе за самовољу власти.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa