Одрастао сам на кошарци и стрипу

Животни пут Дарка Перића је толико необичан да би могао да буде основа за неки занимљив филмски сценарио. Маштао је да буде кошаркаш, родитељи су га видели као лекара, а он је завршио ветерину којом се није бавио не један једини дан. Детињство је провео у Кладову, школовао се у Букурешту и Темишвару, извесно време живео је у Берлину, а последње две деценије је у Барселони. Победила је његова друга љубав (после кошарке) из дечачких дана – глума: стекао је светску славу као глумац, али никада није глумио у неком српском филму.

Пажњу домаће и светске јавности скренуо је улогом Хелсинкија у једној од најгледанијих серија на „Нетфликсу” – „Кућа од папира” (први део, од девет епизода, емитован 2017). Последњих година повезао је своје две страсти – кошарку и глуму – као амбасадор НБА и Евролиге. Био је и домаћин у документарном филму „Хуп ситис – Београд” који је НБА (у сарадњи са „Синеспортом”) објавила поводом свог 75. рођендана.

Кад не глуми, онда је највероватније на некој кошаркашкој утакмици, или на неким пројектима у вези с кошарком. Недавно је био гост некадашње НБА звезде Тонија Паркера у његовом „ТВ Сквик шоуу” у којем су се протеклих пар месеци појавили и Пау Гасол, Емануел Ђинобили, Зинедин Зидан, Дирк Новицки, Тјери Анри, Двејн Вејд…

– Тренутно сам на зимском распусту, што сам искористио да гледам више него иначе кошаркашке мечеве, што уживо, што на телевизији. Добро ми је дошло то што је Барселона за кратко време одиграла четири утакмице Евролиге узастопце код куће. Пријатељ сам с многим играчима Барселоне, поготово онима из генерације Дивца, Паспаља и Ђорђевића, па је сваки меч прилика за дружење. Пошто мој син тренира у оближњој школи кошарке, кошарка је стално присутна… – каже Дарко Перић (47) на почетку свог интервјуа поводом 120. рођендана „Политике”.

Многи ваши вршњаци и старије генерације научили су да читају из „Политике”. Да ли ви имате неке успомене из детињства на тај лист?

Да будем искрен, мене је моја прабаба научила да читам. Међутим, „Политика” је везана за моје детињство кроз мог деду. Нисам могао да га замислим да долази код нас а да не држи „Политику” испод мишке. Док су родитељи били на послу, деда би тако, са новинама, долазио да обиђе сестру и мене и да нам спреми доручак. Мени су те новине тада изгледале тако велико…

Како је у кратким цртама изгледао ваш пут из родног Кладова у бели свет?

У Кладову сам провео детињство. После сам отишао на студије ветерине у Букурешт, па у Темишвар, Берлин… Већ 20 година сам у Барселони. Када сам из Букурешта стигао у Темишвар, имао сам утисак као да сам се вратио у Србију. Ту су многи одрастали уз наш спорт, нашу музику, културу… Темишвар је био космополитски град, који ми је на неки начин отворио свест. У њему је постојао и киоск са српском штампом, где су поред „Политике” долазила и нека друга њена издања, као што су „Темпо” и „Политикин забавник”. „Политикина ТВ ревија” за мене је била нешто посебно, као неки наш „Есквајер”. Само проверени глумци су излазили у њој.

Како се код вас зачела љубав према филму и кошарци?

Кошарка ми је некако била суђена. Била је у мојој визури од малих ногу, пошто су преко пута бабине и дедине куће била два кошаркашка терена. Тада смо кошарку више играли а мање гледали. У то време основна школа у Кладову имала је две хиљаде ђака! Имао сам у дворишту кош на дрвеној гаражи. Одрастао сам на кошарци и на стрипу, на Загору, Блеку, Капетану Марку… Имали смо два ТВ канала, кад се појавио Трећи канал, то је било нешто револуционарно. Био сам тинејџер крајем осамдесетих прошлог века. Последње две године пре рата у Југославији биле су ми најлепше. Обожавао сам Југопластику. Једва сам чекао чувени термин „Суботом у пет”, када је телевизија преносила мечеве југословенске лиге. У оно време то је било све од утакмица. Данас на више канала гледам и НБА лигу, Евролигу, АБА лигу, АЦБ лигу… Кад имам паузу између два филмска пројекта, углавном се опуштам уз кошарку. Нисам од оних који гледају филмове и ТВ серије на „Нетфликсу” и осталим платформама. Филмове гледам само када ми их неко препоручи.

А како сте закорачили у свет глуме?

Био сам у драмској секцији од првог до осмог разреда основне школе. Филм је био једна од главних разонода од малих ногу. У то време популарни су били партизански филмови, док је генерација мога оца одрасла на каубојцима. И данас ми заигра срце кад могу да погледам репризу неког домаћег филма и кад видим Павла Вуисића, Мију Алексића, Љубу Тадића, Бату Стојковића… То буди посебне емоције! Догодине ће бити 30 година откако сам отишао из Србије.

Да ли има неке сличности између глуме и кошарке?

Често кажем кошаркашима, међу којима имам много пријатеља, да је посао глумца и кошаркаша донекле сличан, јер и једни и други радимо за фанове. Разлика је у томе што се кошаркаши много жртвују још од малих ногу, и ретки су они који могу да трају до 40. године, док некима од нас глумаца праве каријере почињу тек кад навршимо 40. Као глумац тренираш читав живот, имаш нон-стоп усавршавање.

Зашто је Србија „земља кошарке”?

Да почнем од тога да су два клуба с највећом посетом у Евролиги из Београда. Најсиромашнија земља у Евролиги има највећу посету! Ми смо земља кошарке и због свих оних великих резултата, где бих као кључни искорак издвојио генерацију седамдесетих – Славнића, Кићановића, Далипагића... Они су први постали јавне личности које су на телевизији биле у рангу најпознатијих глумаца, када је реч о популарности. Тако једна мала земља била је у кошарци уз раме Америци. Тренутно смо други на свету, спремамо се за Олимпијске игре са највећим могућим амбицијама. Не треба сметнути с ума и генетику. Кошарка је, ипак, спорт интелигентних људи. То је једини тимски спорт који се стално игра у покрету, где не можете ни за трен да застанете. Има и нечег бунтовног и борбеног у нама. Такво нам је наслеђе. Уосталом, моје прабаба и баба су преживеле пет ратова…

Какви су вам планови за ову годину?

Очекују ме неки интернационални филмски пројекти, биће као и обично доста кошаркашких догађаја на које сам позван. Никада нисам играо у Србији. Имам жељу, више емотивну него пословну, да у нашој земљи снимим неки филм или серију. Али, не бих свашта да играм. Пријала би ми нека комедија или драма.

Имајући у виду то колико је снимљено епизода „Куће од папира” и какав је успех доживела та серија, занима нас какви су данас односи између вас који глумите у њој? У каквим сте односима са Алваром Мортеом (у филму Професор), Урсулом Корберо (Токио), Ицијар Итуњо (инспекторка Ракел Муриљо), Педром Алонсом (Берлин)…

У филмском свету је као и у спорту: када неки пројекат направи велики успех, остане добра енергија између људи који су били део тога. Оно што је карактеристично за глумачку екипу „Куће од папира”, јесте да смо имали две генерације. Једну старију, којој припадамо Берлин, Професор, Москва, инспекторка и ја; и ону млађу у којој су остали. Токио и Рио су, рецимо, млађи од нас 20 година… Тако да са клинцима из филма нисам у контакту, али се са Педром (Берлин) чујем барем једном месечно. У одличним односима сам и са инспекторком Муриљо.