Пешице кроз живот и до идеје

Ниш – Сваке недеље на насловној страни, а повремено и на унутрашњим, „Политика” објављује карикатуре Саше Димитријевића из Ниша. Познати и награђивани карикатуриста стални је сарадник нашег листа од 2016. године. С јесени те године редакција се определила за четворицу карикатуриста, да сваке недеље једном од њих објави карикатуру, али, прича Саша Димитријевић, после само неколико месеци тројица његових колега су одустала и остао је једини карикатуриста.

– Ја сам рођен у Новом Саду, јер ми је породица живела у Сремским Карловцима. У Ниш сам са родитељима стигао као шеснаестогодишњак, 1980. године. Цртање ми је увек било важно а, испоставиће се доцније, и животно опредељење. Годину дана после доласка у Ниш добио сам прво велико и значајно признање за карикатуру – Прву награду „Политикиног Забавника” за карикатуру једног од гитариста музичког састава „Генерација 5”. У то време цртало се само ако неко има добро и квалитетно наливперо, а ја, како се до пера веома тешко долазило, добро сам се снашао. Нашао сам на тераси нашег стана метлу од сирка и кришом, да ме мајка не види, кидао гранчицу по гранчицу и њоме цртао. Када се метла преполовила умало нисам добио батине од мајке – почео је своју причу Саша Димитријевић.

Када је завршио средњу економску школу, каже Саша, посла није било:

– Био је то почетак деведесетих година, нигде посла и ја се пријавим на конкурс у војсци. За дивно чудо, добијем посао на Војном аеродрому где сам одмах распоређен на радно место у телефонској централи. Једне вечери када сам дежурао, телефоном се јавио човек из Крагујевца тражећи свог сина који је у Нишу служио војни рок. Он ме лепо замоли да војника некако пронађем како би се јавио родитељима, а ја њега упитам да ли може да ми пронађе број телефона крагујевачког Салона антиратне карикатуре. Прође неколико дана он се поново јави, ја кажем да сам пронашао његовог сина и да ће се војник јавити у дане викенда. А он мени издиктира број телефона и адресу салона и ја пошаљем своју карикатуру на конкурс. И добијем прву награду.

Колико сте остали на служби у војсци?

– Радио сам на централи аеродрома од 1992. до 2004. године, када сам се одлучио да постанем професионални карикатуриста и тако храбро ступим у неизвесност. Годину дана пре тога награђен сам „Златним Пјером” и то је пресудило да преломим и да се одлучим за професионалну каријеру. Пре мене, ову награду добио је Миодраг Стојановић Дунђер, из Ниша, дописник „Политике Експрес”, а после мене и Александар Блатник.

И даље сте карикатуриста професионалац?

– Могло би се рећи, али сам ипак у међувремену зарад мало сигурнијег социјалног статуса засновао радни однос у нишким „Народним новинама”, где радим у техничкој редакцији. Али, без престанка цртам, и сарађујем и са „Политиком”, повремено и са „Новостима”, „Јежом”... Карикатура је мој живот.

Како налазите теме, одакле толико идеја?

– Не возим аутомобил, ретко користим аутобус. Пешачим и редовно тако сине идеја. У стању сам да сат или више времена стојим поред аутобуског стајалишта и посматрам. Жао ми је што нисам студирао психологију, јер мислим да лако проникнем у психу човека. Пешице идем кроз живот, јер када ходам запажам како друштво и човек у њему живе. И, ето идеје. Никада нисам испред себе видео политичаре као тему, и само њих у карикатури. Испред свих и свега су обични људи, њихово понашање, њихово гледање на стање у друштву и њихова реакција на догађаје.

Да ли се и колико добро може живети од карикатуре?

– Може, свакако, али под једним условом: не форсирати да се карикатура мора пошто-пото нацртати. Она мора да се роди у глави, да рука на папир пренесе мисао. Ја сам цео, или сав у карикатури која ми је у срцу и души, у размишљањима и очима. Сада има људи који карикатуре наручују. Цртежом желе да овековече своје годишње одморе, зимовања, годишњице брака, свадбе, рођендане, крштења и слична славља. Мени лично се догодило да ме преко интернета из Шкотске пронађе једна тамошња породица, чији је син био пред женидбом... И да наручи као свадбени поклон свом сину карикатуру са венчања... Са задовољством сам им изашао у сусрет.

У „Политици”, где је Саша Димитријевић на насловној страни сваке недеље, пре њега карикатуристи су били Пјер Крижанић, Зулфикар Зуко Џумхур, Иво Кушанић, Петар Лубарда, Миле Милунов, Петар Добровић, Јован Прокопљевић и Душан Петричић.