Између два Војислава

Сукоб у СРС-у у тренутку кад је лидер партије Шешељ лишен фактичке могућности да води странку и заступа њене ставове у јавности разликује радикалску унутарпартијску свађу од сличних политичких спорења у другим странкама.

Премда владајућа радикалска унутарстраначка групација интерпретира овај сукоб као Шешељев тријумф, јасно је да су промена стила политичке комуникације, стечена популарност и континуитет добрих резултата на председничким и градским изборима у Београду разлози који могу (како то анкете показују) објаснити примат Николића и Вучића над СРС-ом. Управо ова чињеница највише може да забрине Шешеља и његову партију. Николић и Вучић су вишеструко медијски и политички верзиранији и популарнији у бирачком телу од Шешељевих лојалиста у земљи. Ако се овоме придода и наклоност политичке конкуренције радикала стварању Николићеве партије, онда је јасно да Српска напредна странка може значајно умањити рејтинг и политичку моћ СРС-а.

Ипак, несумњив политички потенцијал СНС-а да доведе у питање популарност радикала не гарантује да ће ова странка лако доћи у позицију да политичку сцену у Србији учини биполарном. СНС ће, наиме, морати да се избори с питањем властитог политичко-идеолошког идентитета на десници и политичкој сцени уопште. Разлике у односу на СРС више су у домену политичке тактике и медијске презентације, док по садржини њихов програм није нарочито еволуирао. Сличан политичко-идеолошки профил СРС-у и СНС-у имају и Коштуничин ДСС и Илићева Нова Србија, па се основано поставља питање како ће напредњаци истаћи своју политичко-идеолошку различитост, мимо персоналних разлика.

Практиковање политике са високим амбицијама, што је наум СНС-а, захтева организациону структуру, упориште у медијима и немале финансије. Све побројано није нужно недостижно, али може у битнијој мери учинити неизвесним остварење високо постављених амбиција, посебно у актуелним околностима, када ни власти, ни економској елити, ни међународној заједници, није нарочито стало до политике СНС-а која би, судећи по изјавама његових лидера, требало да личи на средњи пут између Коштуничине салонске деснице и њеног разбарушеног популистичког близанца, оличеног у СРС-у.

Мимо еуфоричне приче о снази СНС-а и наума да се политичка сцена учини биполарном, јасно је да вође напредњака знају да их очекује исцрпљујућа борба за „место под сунцем“ на политичком тржишту у Србији. Као и код сваке странке у настајању, постоји видљива осцилација између вербално испољеног ентузијазма за „нови политички почетак“ и сазнања о опорим чињеницама политичко-социјалног живота, унутар кога ће странка водити политичку борбу.

Сукоб у СРС-у, чији се званични крај очекује одржавањем оснивачке скупштине Српске напредне странке 21. октобра, имаће значајне учинке на односе снага на политичкој сцени.

Власт ће бити оснажена чињеницом да се опозиција бави собом, уз пропратне сукобе у јавности који иритирају њене присталице и тупе оштрицу критике у Скупштини и шире. Истовремено, десни пол политичког спектра бројчано ће бити повећан и оптерећен персоналнополитичким и медијским сукобима политичара сличне или готово идентичне оријентације. Последица овога су умањене шансе за успостављање сарадње и заједничког акционог плана опозиције. Такође, идеолошкополитичка конфузија, настала постојањем великог броја партија које шаљу исту поруку бирачком телу, код бирача ствара тешкоће у политичком опредељивању.

Не треба посебно истицати да постојање слабе опозиције у земљи крхке либерално-демократске традиције и праксе не води ка напретку демократског политичког процеса. Ипак, ако се испуни обећање лидера СНС-а, о успостављању пристојније и толерантније комуникације са осталим странкама, могло би доћи до пацификације постојећих идеолошкополитичких сукоба између еврореформског и националног блока на политичкој сцени Србије. Умиривање често узаврелих политичких страсти у постојећим политичким околностима одговара тежини проблема са којима се дуго суочавају наше друштво и држава.

Управо тежина проблема који у континуитету оптерећују Србију наводи наше политичаре свих оријентација на разум и одговорност, уз претпостављени минимум заједништва. Апел за мирније тонове у политичкој комуникацији могао би да буде нови квалитет наше страначке сцене, а вероватно и будући политички плус за њене протагонисте.

политички аналитичар