Нова звезда сија над тамним вилајетом

Пажљиво прочитајте следеће редове иако вам је садржај већ одавно добро познат!

„Резолуција о проглашењу Републике српског народа у БиХ донесена овде у Босни, на Палама, надомак Сарајева. Донесена је од легитимно изабраних политичких представника Српског народа у БиХ, који су посегнули градити паралелне институције у БиХ. Можете ли ми објаснити о каквој ’агресији’ је одиста реч!? Треба ли још једном да вам се ’нацрта и обоји’ да Срби који живе у Босни нису желели да се отцепе од Југославије, нису желели границу на Дрини! Не неки ванземаљци, не грађани неке друге државе, него наши земљаци. Нису, зашто би!? Коначно, заборављате да су политички представница Срба били спремни преговарати о различитим облицима политичке аутономије за Српски народ у БиХ, у условима проглашења независности Републике БиХ, и да су преговарали месецима! ’Пробосанске’ снаге су те које су правно-формално одустале од преговора, и похрлиле да донесу Одлуку о независности, без обзира на последице!”(...) ’Мачку о реп’ можете слободно обесити политички легитимитет Референдума, на трагу којег је донесена Одлука о Проглашењу независне РБиХ, јер су се управо тим чином, погазили принципи равноправности трију народа у БиХ. Учињено је тако од стране ондашњих представника ’пробосанских’ снага, упркос Резолуцији усвојеној 9. јануара, чиме се свесно ушло у сукоб, и у рат до ’истребљења’.”

Као што сте се уверили, све је то писано и читано већ милион пута током минулих тридесетак година. Поента је у томе што цитиране редове није написао Србин или Српкиња из Српске или Србије, него Бошњакиња Сабина Силајџић, професорка Економског факултета у Сарајеву, ономад на друштвеним мрежама. Сувишно је и спомињати да је током прошле недеље изазвала масовне изливе револта националне јавности све до захтева колега, студената, медија, институција и организација у Сарајеву да се Сабина избаци са универзитета. Чак су се оградили и неки њени презимењаци да нису у сродству. А на Хариса Силајџића нико није ни посумњао. Зашто толики бошњачки гнев на професорку?

Зато што је отворила питање свих питања „од чега је све почело у БиХ”, које њени сународници деценијама заобилазе као мачка око вреле каше, јер наглавачке окреће њихову колективну интерпретацију свега што се догодило од „грађанског” референдума ’92. до данас.

Када је, својевремено, Сулејман Тихић, и то у својству предсједавајућег Председништва БиХ и председника СДА, само рекао да „Бошњаци не могу градити будућност на идеологији невине жртве и да би требало чути и шта каже друга страна”, на њега се обрушило дрвље и камење па је повукао реч. Наредних деценија ниједан бошњачки интелектуалац није искорачио изван владајућег наратива: агресија, геноцид, распад, начертаније, меморандум...

Тек крајем минуле и почетком ове године, под утицајем одмаклог престројавања снага на глобалној сцени, један сарајевски аутор је упозорио да „бошњачка јавност нема појма шта се збива у свету јер само преноси западне мејнстрим медије”, те је изнео неколико података о кретању у светској економији који их статистички побијају. Након њега, други је започео излагање реченицом да „иако није симпатизер Владимира Путина, мора да констатује да санкције Запада нису дале очекивани резултат”. Та два краћа прилога вишеструко су преношена на нету са наднасловима „шокантно”, „скандалозно”, „беспризорно” и сл. и уз реакције читалаца које се могу свести на поруку „мајку ти четничку ј....” и понеку пристојнију да су такви иступи „издаја наших јединих пријатеља и заштитника Американаца”. Но, све је то било „мала маца” у односу на речи Силајџићеве и није чудо што је „четникуша и роспија” фасовала такве псовке које је дегутантно навести и са првим словом и тачкицама(...)

Сабина је додирнула најосетљивију тачку у потиснутој меморији бошњачке елите тога времена и потурање наредним генерацијама начертаније и меморандум као кривце за све зло у Босни. Тачку од које је све хронолошки и каузално почело. Током минуле три деценије нико се није осврнуо на питање како је референдум одржан против воље једног уставно равноправног народа, која је изражена на плебисциту у новембру ’91, како је резултат признат иако на њега није изашло прописаних две трећине пунолетних, зашто се Алија одрекао Београдског споразума (Историјског српско-муслиманског споразума), зашто је одустао од Скопског договора, зашто је повукао параф са Лисабонског споразума. Референдум није био једнократно антиуставно насиље, него утемељење нове праксе односа у Босни по коме ће Срби убудуће, увек и у свему, бити надгласавани, трајан политички терор бошњачко-хрватске, потенцијално само бошњачке већине. „Ако се слажете са нама утолико боље, а ако се не слажете, бићете напросто прегласани у парламенту, у председништву, у влади.” Ниједан муслимански глас ни једном речју није се ’92, ни доцније, дигао против понижавања српског народа. Адил Зулфикарпашић тек је накнадно написао како је Алију и халку интерно упозорио „Србе називате ’хајдуци и вуци’, а мислите да ће вам то отрпити.” А ето, 2024, када су се три народа у БиХ узајамно удаљила на светлосне године и ланчане омразе постале нова реалност илити обновљена вековна реалност, јавила се једна образована, разборита и надасве храбра Бошњакиња да пробосанским снагама отвори очи за једну отрежњујући чињеницу коју упорно неће да виде.

Професорки Силајџић су као повод послужила два календарски блиска рођендана – Републике Српске 9. јануара и БиХ 1. марта, а адреса на коју се обраћа јесу „пробосанске снаге”. Што се тиче два рођендана, она чак уочава да први Бањалука слави, а да га ником не намеће, док други, Сарајево покушава да наметне „мањем ентитету”. „Пробосанске снаге” упозорава да се на кривотворењу историјских чињеница не може градити држава БиХ. Сабина не спомиње ни грађанску ни јединствену ни европску, али за стање у БиХ, зачето уочи рата, оптужује националисте на све три стране, из чега се да ослушнути да јој храбро срце куца на грађанистичкој страни. То је, наравно, сасвим легитимно, мада, како је, ето, и сама установила, и у том табору царују предрасуде о агресору, лошем народу, геноцидној творевини, републици шумској. Али ко би још у Српској, послије такве дуге и систематске стигматизације, био та пробосанска снага сем у нејаком статистички занемарљивом броју?!

Да ли то значи да је професорка закаснила или преуранила? Резигнирани би рекли да само једна ласта не чини пролеће, а оптимисти да је она само прва ласта у новом јату. Реалисти: веома храбро и корисно, са мало изгледа да ће нешто битније променити, јер процес узајамног удаљавања три народа и отуђења од пројектоване заједничке државе далеко је одмакао.

Када се у интервјуу тим поводом за сарајевску ТВ Фејс позвала на свој претходни текст о кумовању „међународне заједнице” свађама три народа у БиХ и њеном штетном посредовању у интерним договорима, вешти водитељ је одмахнуо руком „Нећемо сад о томе!” И сама ТВ Фејс и исти водитељ половином нетом минуле године Сабину су представили као економског експерта са бројним дипломама западних универзитета и као мајку ништа мање него седам синова. Ни евроамерички сертификати којима се бошњачки интелектуалци клањају као кумирима, ни деветочлана породица која је примакла бројчано стање нације надполовичној већини, као ни три ајета из курана које је цитирала у постскриптуму свога текста, нису међутим помогли др Сабини Силајџић да јој Башчаршија халали неопростиви грех скрнављења бошњачке невиности, односно мита о апсолутној српској кривици.

Директан полемички обрачун са Сабининим ставовима мудро је поверен Милану Дуновићу, мање познатом функционеру бошњачке тројке у власти, српског имена и презимена, који је само резолутно поновио конструкције које је професорка ефектно демонтирала чињеницама: „Ја то нећу ни слушати. Не дозвољавам да се у мом присуству то говори.” Бошњакиња заступа српске ставове, а Србин – бошњачке, што даје жељени ефекат релативизације. Пошто су и сами не мање погођени открићем Силајџићеве о узроку грађанског рат у БиХ, инострани мисионари демократије и људских права у БиХ нису осудили „лов на вештицу” Сабину. Званична Бањалука није ликовала: „Свака јој је на месту, али нећемо подршком да јој отежавамо.”

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa