Улога Милоша Биковића у трећем светском рату

Милош Биковић се замало онесвестио неколико пута. А ко не би када га на кастинг позове највећи руски редитељ Никита Михалков и понуди му једну од главних улога у филму „Сунчаница”. Други пут, Биковић је добио сунчаницу недавно, када га је позвао Мајк Вајт, творац најгледаније светске серије „Бели лотос”. Бриљантна америчка серија постала је глобални феномен и док се чека почетак треће сезоне, ХБО телевизијска мрежа је објавила да ће једну од главних улога играти Милош.

Када су милиони обожаватеља ове серије видели лица нових глумаца, помислили су да је кастинг савршен, док нису гуглали Милошево име. Његово лепо лице почело је да поприма зликовачки карактер, што Милош свакако уме уверљиво да одигра, када су укапирали да је он најпопуларнији глумац у Русији. Започеле су свађе на друштвеним мрежама и неки од пратилаца су претили бојкотом не само Биковића већ и Мајка Вајта и самог ХБО-а.

Ништа ново на кугли земаљској. Још је Умберто Еко рекао да интернет даје простор хордама идиота да изнесу своја мишљења, што су раније могли само у бару, односно у кафани, после чаше вина, без икакве штете по друштво. Сада имају исти простор за причу као нобеловци.

Анонимуси, све сами добитници инстаграм Нобела, у горућој жељи да њихово мишљење буде важно, направили су идеално тло и упориште за кенсел културу, што би овога пута значило да Биковић може бити отказан из серије.

Наравно да Британац Вајт није необавештен, иако је играо такве смотане типове у „Школи рокенрола” или „Доброј девојци”. Вајт је добро је знао да је Биковић играо младе, богате и размажене преваранте, криминалце и мелодрамске заводнике који успут умеју да шутну лопту.

Али глобални драмски заплет ескалирао је када је министарство спољњих послова Украјине на мрежи „Икс” упитало телевизијску мрежу ХБО да ли је у реду да раде са особом која подржава геноцид и крши међународно право. У тој објави наведено је да Биковић подржава Русију од почетка инвазије на Украјину.

Крвoжедни британски таблоид „Дејли мејл” распалио је наслов „Драги ХБО, да ли заиста подржавате геноцид?”

Не, драго министарство спољних послова Украјине, Милош Биковић не подржава геноцид у вашој земљи. Али га је помињање у том контексту лансирало у стратосферу медијске пажње. Министарство спољних послова Србије реаговало је под ознаком хитно, саопштивши да је Србија веома поносна на Уставом загарантовано право на слободно научно и уметничко стваралаштво.

„Подвлачимо да су тврдње украјинске стране неутемељене, будући да је Милош Биковић, пре свега, један од најпопуларнијих и најталентованијих српских глумаца своје генерације, који је, иако млад, већ остварио трага у српској, али и међународној кинематографији”, нагласило је српско Министарство спољних послова.

Тако је Милош из нехата добио једну од главних улога у трећем светском рату, који, узгред, још није објављен. Председник Украјине Володимир Зеленски прошао је кроз мање жанрова од свог колеге Милоша, али им је заједничко то што је и Володимир знао да бира праве улоге. Или улоге предсказања, јер је играо председника Украјине у сатиричној комедији четири године пре него што је то заиста и постао. Серија се зове „Слуга народа”, али она није достигла ни приближну гледаност као руски филмови „Слуга 1” и Слуга 2”, у којима главну улогу игра „окривљени” Биковић. Зеленски је убедљивији глумац у стварном животу него на филму, док Милош бира да свој таленат изражава искључиво на филмском платну и позоришним даскама.

Шта је грех Милоша Биковића? То што је постао најпопуларнији глумац у Русији? То што је добио руско држављанство, по указу Владимира Путина лично и орден Пушкина? Али ако је и Пушкин кенселован на западу, а пре њега и Чехов, Толстој и Достојевски – чак су и руске мачке отеране са међународних изложби – онда се с правом може закључити да Милош није у тако лошем друштву.

О нечему другом је овде реч. Док су Американци и Руси завршавали заједнички послове по свету, западни медији су билдовали мачо-имиџ Владимира Владимировича. Председник Русије је пред Шерон Стоун, Моником Белучи и Винсентом Каселом, Кевином Костнером, Куртом Раселом и Голди Хоун, а било је ту присутно још јунака из Холивуда, певао амерички класик „Блубери Хил”. Наравно да Путин пева као Ивица Дачић у најлошијем издању, али га је те 2010. Шерон Стоун наглашено одушевљено гледала, док ни Путин, у црном оделу и белој кошуљи, није био равнодушан.

И Дмитриј Медведев и Боно Вокс су, у своје време, ходали по пешчаној плажи у сутон, толико близу један другом да је питање где су нестали у даљини. Ни Боно, рокенрол верзија Бернарда Арнија Левија, ни холивудски крем де ла крем, нису сносили последице своје наглашене блискости са Путином и Медведевим, човеком број два Руске Федерације.

Милош Биковић није устајао и френетично аплаудирао Путину, као што су то чинили Кевин Костнер и Курт Расел, који замало нису пустили сузу, нити је нестао у помрачини заједено са Медведевим. Биковић је, једноставно, одлично глумио у руским филмовима, фуриозно освајајући московски уметнички престо. За то је вероватно крив један од најзначајнијих светских редитеља Никита Михалков, који је Биковићу дао улогу барона Левицког. Ако је Милош до тада важио за лепушкастог младог глумца, у филму „Сунчаница” постао је трагични јунак руских подела, који својим завршним монологом предвиђа катастрофично доба Русије.

Одједном, млади Тирке из Бјелогрлићевог филма „Монтевидео, бог те видео”, за којим уздишу клинке, постаје меланхолични пророк руске судбине. Наравно да с таквим ментором као што је Михалков, добитником Оскара за филм „Варљиво сунце”, Биковић има светлу будућност. Јер Сунце је варљиво, зар не?

У међувремену, Милош игра сјајно дебеовског кримоса Мараша у „Јужном ветру”, отвара анимирани студио у ком му цртаће синхронизује Џони Деп у тренутку када је управо Џони накратко кенселован из Холивуда.

Наравно да Мајк Вајт, творац „Белог лотоса”, све то зна и зато узима Милоша за једну од главних рола у трећој сезони најнаграђиваније серије последњих година. Вероватно ни сам Вајт не зна колико је „Емија” и „Златних глобуса” добио.

Милош се идеално уклапа у серијал о сатиричном приказу најбогатије америчке класе, која летује у ризорт-хотелу „Бели лотос” и током одмора покушава да издржи саму себе. У првој сезони су на Хавајима, у другој на Сицилији, али унутрашњи демони који прогоне главне јунаке су исти: бескрупулозност, нарцисоидност и различите врсте зависности: алкохолизам, кокаин, али пре свега – новац.

Жанровски, ова серија обавијена горким хумором има елементе трилера, психолошког хорора и мистерије, али доминира оштра критика богате америчке беле класе, од њихове анксиозне деце, до родитеља, корпоративних аждаја који у бајковитим пејзажима испољавају тамне стране својих ушећерених живота.

Сваки серијал је започињао убиством и са по неколико лешева, као метафоре данашњег света. Чак вас и на годишњем одмору чека смрт, а убица је ту, негде међу вама. И не зове се Милош Биковић!