„Успомене и заборав” на сликарском платну

Да ли су успомене и заборав повезани истим нитима и какву улогу имају у човековом животу, на уметнички начин показују академске сликарке Анђела и Теодора Мицић. Заједничу изложбу „Успомене и заборав” сестре су представиле у галерији „Атријум” под кровом Библиотеке града Београда, а посетиоци је могу погледати до 5.фебруара.

–У простору успомена о којима размишљају сестре Мицић, Анђела се бави темом заборава, а Теодора призорима који су још увек снажно урезани у сећање.

Теодора свој сусрет са успоменама оживљава на сликама великог формата где је акценат на портретима. Портретисани старац, беба и жена у првом плану, без изузетка имају затворене очи. Тим поступком ауторка сугерише усредсређеност појединца на унутрашњи свет, жељу да се кроз концентрисани набој оживе дубоке успомене. Колорит је богат, са снажним упливима светлости. Без додатних детаља, слике овог циклуса сведене су на основне елементе, линију и боју. Спонтаним гестом и импулсивношћу акције, фигуре су доведене до универзалног појма. Без сумње, реч је о јасним сећањима, успоменама које није замаглио вео заборава. Симболичан временски оквир чине портрети бебе и старца чиме се заокружује један животни циклус. Наглашени су почетак и крај и оно што остаје између - корпус успомена – каже Наташа Рил, историчар уметности и кустос поставке. У тумачењу Анђелиних радова, она оцењује да су старе породичне фотографије, извориште инспирације.

–Призори са летовања доносе безбрижност забележених тренутака, али су нагрижени заборавом. Фигуре су често нејасно дефинисане, понекад без црта лица и емоција које су свесно избрисане. Колоритом је оживљена атмосфера летње измаглице. Потез четке је смирен, као да је посвећен пажљивој рестаурацији прохујалог времена. Недефинисаним карактерним цртама портретисаних, Анђела сугерише да су актери избледели из сећања, што сликама даје извесни печат меланхолије. Оно што је невидљиво на сликама, али проговара садржајно, је ламент над прошлим безбрижним временима. Оствареним јединством између форме и емотивног концепта слике, постигнута је невидљива осећајна еманација којом се ауторка обраћа духовним константама човека – запажа Наташа Рил.

Истраживању заборава Теодора је приступила са позитивне стране, јер сматра да је на животном путу нешто потребно и заборавити, у жељи да се лакше преброде одређене тешкоће.

 –Имала сам потребу да истражим заборав који се јавља у моменту сна. Важан ми је у овом стваралачком опусу био и моменат тишине, јер без тишине нема сна. Један рад на поставци, који је изабран за насловну страну каталога, зове се тишина.

Анђела је открила да је изложба настајала постепено, а то је подразумевало читање, посматрање, трагање, па тек онда стварање.

– Црно-беле фотографије биле су ми полазна тачка, од њих се развила идеја за „Успомене и заборав”. Трудила сам се да пратим како се мења лично и колективно сећање кроз време – истакла је Анђела.

У каталогу који прати изложбу др уметности и сликар Бојан Оташевић, пишући о стваралаштву сестара Мицић, подсетио је на савремене технологије и начин на који се „складиште” успомене.

„Гледајући у рачунаре и мобилне телефоне, не прође тренутак, да се не запитам колика количина података постоји у сваком од њих. Колика количина доступног знања и сећања је сачувана у меморијама. Питање које следи је – шта са свим тим? Где су нестале успомене? Похрањивати информације у меморијске картице постало је нормално. Некада, не тако давно, потребне информације је требало пронаћи у библиотекама, галеријама, на лицу места...” – пише Оташевић и наводи да успомене и сећања бледе у мозговима који постају лењи, јер се ослањају на уређаје које не користе у складу са њиховим капацитетима и који памте уместо њих, али без емоција који је прошли тренутак у времену изазвао.

–Меморија, сећање и памћење су преокупирали уметнички рад сестара Мицић. Независно једна од друге, оне се баве похрањеном меморијом, успоменама и заборављањем као природним процесом. Те успомене су људске и нормалне, животним током селетоване и упамћене.Негујући непревазиђени сликарски речник, класичним материјалом и средствима, сестре Мицић не покушавају да освоје нове техничке изразе шокантних резултата и намера. Држећи се свог мирног, тихог начина рада, продубљују сликарским поступком свој интимни мрак, осветљавајући га сигурно, нежно и постепено на најбољи могући начин –закључује  Оташевић.

Анђела и Теодора Мицић, завршиле су основне и мастер студије на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, под менторством проф. др уметности Бојана Оташевића. Имале су колективне и самосталне изложбе. За свој рад су награђиване. Чланице су УЛУС-а.

Докторске академске студије Анђела је завршила на Факултету примењених уметности у Београду. Ради као професор ликовне културе.

Теодора је тренутно на докторским академским студијама на Факултету примењених уметности у Београду, смер примењена графика. Она је стипендиста Фонда за изузетно надарене студенте Републике Србије, Министарства просвете. Уједно је и стипендиста Фонда за младе таленте РС - „Доситеја”. Ради као сарадник у настави на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу, на Одсеку за примењену и ликовну уметност.