Далеко је црногорски 5. октобар

Да се овог тренутка распишу ванредни избори у Црној Гори, премда „удружени” српски страначки кнезови потражују изборе на прољеће 2009, опет би побиједио апсолутни суверен црногорског демократског феуда Мило Ђукановић.

Све што је на подгоричком митингу рекла удружена опозиција, представља истину, само истину, и ни за ижицу мимо истине. Званична Црна Гора забила је нож у леђа Србији. Метафора никла из пословичне фразе прераста у сасвим конкретну историјску политичко-поетичку слику.

Организујући подгорички митинг, српски кнезови су, као што је рекао премијер Ђукановић, окупили тек један одсто незадовољних Црногораца, Брђана и Бокеља. Мало. Ако је митинг требало да буде црногорски 5. октобар, онда су се лабаво увезани челници опозиције, оне тзв. просрпске, прерачунали. Тачније, у идеју демократског преврата уложили су таман онолико енергије колико су добили незадовољних глава на тргу.

Но, и опозиција мора обазриво: чак и кад је постало евидентно да су челници владајуће коалиције до гуше уроњени у коруптивну клоаку, то није пресудило да се гласачко тијело определи у корист српске опозиције. Зашто? Одговор је кристално јасан и представља готову формулу: тражи се један, не три нити пет, него један харизматични лидер. Тај добија на будућим изборима.

Подгорички митинг није био чак ни лиценцна изведба београдских шетњи. Митинг је био једнократни скуп оних опозиционара који би и даље да имају алиби: Јесмо ли успркосили Милу, Маровићу, Вујановићу, Кривокапићу? Јесмо? Нисмо ли им показали зубе? Врага су то били зуби.

Иза историјског референдума, и иза објављивања „Бијеле књиге”, замашне збирке доказа о фалсификовању плебисцита, опозиција у Црног Гори пристала је да подражава демократску игру. У покушају да окупи критичну масу за смјену однарођене власти, непријатељске према вјековним пријатељима а у корист оних који тек треба да докажу своју добру намјеру, опозиција оклијева, те чином чекања само дописује окупацију у 26 слика.

Опозиционе странке у Црног Гори немају избора. Или ће да се сасвим дисконектују од овако устројене државотворне творевине, па борбу наставе ван институција система с једним извиканим именом на челу, или ни њих ни Срба ускоро у Црног Гори и Боки неће бити.

Да су у Црној Гори данас избори, опет би на трон засио Мило зато што је систем надгледања мњења попримио размјере телевизијског великог брата. И зато што су опозициони челници по провинцији једнако склони корупцији, која од њих одвраћа гласаче.

Док се све не догоди, ако се догоди, имамо већинску Црну Гору против признавања Косова. Имамо подгорички митинг као алиби да се Србији послала порука. И лијепо је то. Али, ко ће да извади нож из леђа Србије?

Потписник овог текста није једини који не живи у Црној Гори, без обзира на казивања и међудржавна признавања. Него живи, макар као и да би на острву, у земљи Србији и Црној Гори.

писац из Херцег Новог