Новине већ гласају за председника САД

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 17.октобра – Гипке интелигенције, са изнијансираним разумевањем за сложене проблеме, и доказане вештине у усклађивању и постизању консензуса, он је прави човек за садашња опасна времена. Овим речима је „Вашингтон пост” у данашњем уводнику изразио подршку Бараку Обами, недвосмислено истакавши да у њему, а не у његовом ривалу Џону Мекејну, види личност која треба да буде изабрана за председника САД.

Утицајни престонични дневник се, тако, придружио већ поприлично дугој листи новина које су, по овдашњем обичају, знатно пре бирача дале свој глас једном од фаворита за долазак на чело Беле куће. Наклоност за Обаму је, при томе, још израженија него у истраживањима јавног мњења.

За Обаму је „гласало” – према јучерашњој евиденцији магазина „Едитор и паблишер” – 39 листова са укупним тиражом од 3.531.284 примерка. Мекејнов биланс је знатно слабији – фаворизовало га је 15 листова са своја 1.500.163 примерка.

Бременито наслеђе

Опредељивања штампе нису, упозоравају хроничари, увек поуздан наговештај изборних резултата. Противно њима је, на пример, пре четири године реизабран садашњи лидер Џорџ Буш.

Из осам лета Бушове владавине произишло је ванредно тешко бреме за његовог наследника, слажу се аналитичари. Подсећају нарочито на садашње финансијске ломове, знаке економске депресије, два вишегодишња рата (Ирак и Авганистан), продубљивање социјалних разлика, огромни буџетски дефицит, осећање грађана да им се држава креће у погрешном правцу, опадање престижа Америке у свету, па и на рекордно негативне оцене испитаника о учинку актуелног председника…

У свим нагомиланим изазовима боље ће се снаћи Обама – сугерише „Пост” и приписује му „потенцијал да постане велики председник”, иако му је „релативно кратко искуство” на националној политичкој сцени. И ветерану Мекејну се признају државнички квалитети, али му се, у оваквој конкуренцији, не даје подршка – поготову због „разочаравајуће изборне кампање и неодговорне одлуке” да као свог потпредседничког кандидата одабере гувернерку Аљаске Сару Пејлин која „није спремна” за обављање тако високе функције.

Мекејнов штаб, пак, непрестано оптужује овдашња главна гласила, поготову поједине електронске медије, за „пристрасност” и „неразумевање реалности изван центара елите”. Утисак неутралних посматрача јесте да медији имају сопствене процене реалности и квалитета председничких кандидата, при чему телевизије Ен-Би-Си, Си-Ен-Ен, Еј-Би-Си и Си-Би-Ес дају повољније приказе демократи, а моћни Фокс републиканцу.

Заостајући и у анкетама за Обамом, у просеку осам процената, Мекејн је одабрао новог „савезника” – водоинсталатера Џоа, кога је уздигао у симбол зебње „малог човека” да ће му најављене Обамине реформе повећати дажбине. Проверавајући чињенице, репортери су, међутим, дошли до податка о „другом лицу” поменутог Џоа Вурзелбакера. Он, доиста, ради као водоинсталатер у Охају – али без дозволе, зарађује 40.000 долара годишње, што је шест пута мање од 250.000 преко које би Обама повећао порезе, врло је далеко од остварења наговештеног плана за куповину сопствене фирме, а порезницима тренутно дугује 1.182,98 долара…

Заоштравање изборне кампање је ипак попустило. Учествујући на добротворној вечери у њујоршком хотелу, два ривала су седела за истим столом, раздвојени само домаћином кардиналом, да би се потом на говорници надметали као – забављачи. Читањем шала на сопствени рачун и на рачун ривала, успели су у више наврата да изазову провале смеха, чак и један другом.

Куће, Хилари, Буш, Супермен, неусловљеност

Мекејн је стартовао, озбиљна лица, обавештењем да је све своје саветнике распустио пошто му је довољан – „водоинсталатер Џо”. Поменутом је наменио и „старање о седам кућа једног брачног пара”, алудирајући тако на сопствену, недавно, изражену „заборавност” о броју кућа које поседују он и његова супруга Синди.

Рекао је и да му се чини да на „овом скупу демократа Менхетна” има и понеког ко је за њега, Мекејн је добацио: „Одушевљен сам што те вечерас овде видим Хилари (Клинтон).” Реагујући на примедбу да је Обаму омаловажио кад је за њега у телевизованој дебати рекао „овај овде”, додао је да и ривал њега није штедео кад му је „наденуо надимак Џорџ Буш”…

Обама није заостајао у духовитости. Сугерисао је, уз остало, да републиканци више не морају да се питају ко је он, јер га је „отац са Криптона послао на Земљу” (као „Супермена”). А да му је средње име – Хусеин – дао „неко ко се није надао да ћу се кандидовати за председника САД”.

Реаговао је, препознатљиво, и на супарничке примедбе што би се „безусловно састао” и с „непријатељима”, за какве овде важе лидери Ирана, Венецуеле, Кубе, Северне Кореје. „Упркос тешкој (међусобној) изборној борби, нас двојица (он и Мекејн) смо сада сели за исти сто, без предуслова.”

Двојица ривала су при крају својих говора, у делу без пошалица, један другом исказали низ јаких комплимената. У тим импресивним сценама међусобног уважавања, свакако је било и рачунице – да се увелича победа или оправда пораз на председничким изборима заказаним за 4. новембар.

Момчило Пантелић