Време суочавања

Тече други месец од последњих избора, а страсти се не стишавају. Једни су разгневљени због, како кажу, највеће изборне преваре у историји Србије, а други се срде што нас наводни непријатељи напретка брукају по свету, измишљајући непостојеће афере. С леве стране Дрине се чуде зашто би им неко ускраћивао гласачко право када имају двојно држављанство, а стиже им одговор да су своје право за републичке изборе могли да остваре и на једном од 18 пунктова у Босни, те да су граничну реку прелазили због локалних избора. На њих немају право, јер је оно, за разлику од боравишта, одређено пребивалиштем, као средиштем свакодневних животних активности, а нико не може истовремено да живи, ради и спава у две општине или државе.

Није питање која страна ће надвладати, већ куда нас води све дубљи јаз који међусобно копамо. Одбијање да се чују аргументи друге стране удаљава нас и усмерава ка све већој омрази, а национална историја током последњих стотинак година опомиње нас како се завршавају наши неспоразуми.

У Другом светском рату смо од „братске руке” страдали много чешће и надалеко суровији начин него од свих окупатора заједно. Мрзели смо се жестоко и, како је рат одмицао, све страственије, а случајност је често одређивала на којој од две закрвљене стране ћемо се наћи. За скоро све моје пријатеље и за себе сигуран сам да бисмо се тридесетих година, као студенти Универзитета у Београду, определили за леву страну политичког спектра, вероватно се и формално учланивши у КПЈ, што би, хтели – не хтели, одредило наш даљи пут на почетку лета 1941. године. С друге стране, да смо априла те године регрутовани и дали заклетву краљу, по свој прилици бисмо следили Дражу све док нас, три и по године касније, краљ не би позвао да се приклонимо противничкој страни. Остављали бисмо своје кости, посебно масовно на Сутјесци, било са петокраком на челу крајем пролећа 1943, било са кокардом две године касније.

Победници су у име „праведне освете”, у јесен 1944. пацификовали „четничку Србију”, да би се четири године касније покрвили међу собом. На почетку распада бивше заједничке државе, главни идеолог СПС је претио да Србија неће да има ништа са „четницима преко Дрине”, а касније је, према потреби и околностима, „непријатељ” бивао мењан. Већ дуго му се придодаје придев „унутрашњи”, уз квалификацију да је „страни плаћеник” и импликацију да се са њим треба обрачунати. Наводни непријатељ, са своје стране, узвраћа да су институције уништене и да је државу заробио организован криминал оличен у амалгаму корумпираних политичара, окорелих криминалаца и бескрупулозних богаташа.

Далеко се забраздило. Готово је извесно да нам предстоје дуготрајни грађански немири већих размера, уз предвидиву реакцију власти због „рушења уставног поретка”. Ситуацију компликује мешање САД и ЕУ, заинтересованих за коначно решавање питања КиМ. Наш несрећни оружани упад на територију коју политички Запад сматра сувереном државом чини да ћутке прихватамо завршне ударце једне вишедеценијске драме, а од наше послушности зависи колику тежину ће Немци и њихови савезници придавати сопственим увидом откривеним изборним неправилностима.

С тачке гледишта дугорочног националног интереса јасно је шта нам ваља чинити. Уместо жустре размене паушалних оптужби морало би се приступити провери доказа. Да ли је кол-центар у коме се гласови купују за 9.000 динара, истинско „место злочина” или позорница вешто режиране аматерске глумачке дружине? Станује ли заиста преко 200 људи у објекту неусловном за људски смештај? Да ли су се на тој адреси нашли грешком или их је неко ту лажно пријавио? Претвара ли се 83-годишња бака када, показујући низ породичних зграда, набраја у којој живе једна, две или три особе, а потом – док јој новинар чита да их је по гласачком списку 20, 30, 50 или још више – запрепашћено узвикује: „О боже!” Све изгледа лако и брзо решиво: или баку и новинара треба оптужити због неоснованог узнемиравања јавности или мора бити гоњен административни службеник одговоран за такву превару. Ситуација се једино усложњава уколико није реч о појединцу, већ о ланцу повезаних лица.

Тако се враћамо на почетно питање: да ли смо као друштво довољно зрели за неопходно суочавање са истином, каква год да је и колико год некога погађала.

Професор универзитета у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa