Ултиматум и издаја, некад и сад

Одмах по завршетку избора један део опозиције схвативши да је поражен, а то никако није пријатно, досетио се како би добро било захтевати међународну истрагу о наводним изборним злоупотребама. Одмах по истицању тог захтева, који се данас од поражене стране још жешће вербално захтева, али очито нема у народу неко претерано упориште, колега адвокат Владимир Гајић, иначе данас председник Народне странке, коју је до јуче предводио Вук Јеремић, написао је занимљив пост на друштвеној мрежи „Икс”, који се односио на чињеницу да је Краљевина Србија ушла у Први светски рат са највећом силом на свету у том моменту, Аустроугарском монархијом, баш зато што није допустила истрагу о атентату на Франца Фердинанда на својој територији. Аустроугарски захтев сматрао се понижавајућим за Србију и без обзира на чињеницу да је пред Краљевину Србију, измучену због претходна два балканска рата, стављен ултиматум да се истрага прихвати или ће се сва Аустроугарска сила сручити на њу, Србија је одабрала да такав захтев не прихвати.

Ево, век и десет година касније, ми имамо политичке снаге које траже да се о теми која се тиче искључиво нас умеша страни фактор да нам спроводи истрагу да ли су избори били фер и поштени. Неко би рекао да нам се преци у гробу преврћу, али тај одвратни поданички менталитет који се усадио у добар део наше јавности довео је до тога да не тако мали број грађана сматра да ће нам увек неко са стране донети некакво благостање и правду.

Такви људи су први када је неопходно да се пљуне по сопственој држави, да се каже како је овде све најгоре, како ништа не функционише, како смо диктатура, аутократија, институције не раде, те да је најбоље да имамо тутора. Наравно, спремност да све најгоре кажу о сопственој држави доводи их у другу крајност, а она је таква да све што дође са Запада се апсолутно посматра некритички. Рецимо, ако се говори о полицији, нико не жели од њих да прихвати чињеницу да све западноевропске полиције на најбруталнији начин се обрачунавају са демонстрантима. Да ли су они пољопривредници, жути прслуци, просветни радници, апсолутно је небитно. Полиција широм Западне Европе гази када крене у акцију.

У Србији таквих реакција на протестима немате ни у траговима. Чак се догађа да уопште немате видљиво присуство полиције на било ком протесту, а протести се одвијају и без икакве пријаве. Но, то не смета нашим „студентима” који су ових дана похрлили у Брисел да кажу како у Србији полиција угњетава грађане, јер су током напада демонстраната на градску скупштину ухапшена лица која су директно спроводила најгоре насиље, што је за врле „студенте” знак најгоре репресије. Жао ми је што им тамо у Бриселу нису показали снимке како, рецимо, холандска полиција решава проблем када неко гађа каменицама неку институцију или ако блокира путеве. Иначе, 1908. године када је анектирана Босна од Аустроугарске, баш су српски студенти у Београду били најгрлатији да се крене у рат за ослобађање Босне. Данас „студенти” иду у Брисел да прикажу режим као ауторитаран и диктаторски јер тражи враћање војног рока. Пре једног века било је незамисливо да те плаћа нека страна амбасада, док је данас то сасвим нормално, да не кажем и пожељно да си на њиховим јаслама. Чак се и похвалиш на интернет сајту како те финансира амбасада Велике Британије у Београду, амбасада Француске, Канаде. Некада се то сматрало велеиздајом, док је данас то нормална сарадња.

Некада је била част познавати војводу Мишића, Степу, Бојовића, стиснути им руку, похвалити да сте били под њиховом командом. Данас би прослављене српске војводе биле оптужене за злочин над невиним Аустроугарским војницима, док би неки Аустријанце видели као ослободиоце од опанчарске и геџованске Србије. Некада се сањало о уједињењу са браћом у Босни и Црној Гори, док се данас та иста браћа пљују и вређају од стране београдске двојкокругашке лажне елите зато што неки од њих гласају на изборима у Србији и сматрају Србију својом матицом.

Како после нешто више од једног века дођосмо на овај стадијум?

Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa