Ultimatum i izdaja, nekad i sad

Odmah po završetku izbora jedan deo opozicije shvativši da je poražen, a to nikako nije prijatno, dosetio se kako bi dobro bilo zahtevati međunarodnu istragu o navodnim izbornim zloupotrebama. Odmah po isticanju tog zahteva, koji se danas od poražene strane još žešće verbalno zahteva, ali očito nema u narodu neko preterano uporište, kolega advokat Vladimir Gajić, inače danas predsednik Narodne stranke, koju je do juče predvodio Vuk Jeremić, napisao je zanimljiv post na društvenoj mreži „Iks”, koji se odnosio na činjenicu da je Kraljevina Srbija ušla u Prvi svetski rat sa najvećom silom na svetu u tom momentu, Austrougarskom monarhijom, baš zato što nije dopustila istragu o atentatu na Franca Ferdinanda na svojoj teritoriji. Austrougarski zahtev smatrao se ponižavajućim za Srbiju i bez obzira na činjenicu da je pred Kraljevinu Srbiju, izmučenu zbog prethodna dva balkanska rata, stavljen ultimatum da se istraga prihvati ili će se sva Austrougarska sila sručiti na nju, Srbija je odabrala da takav zahtev ne prihvati.

Evo, vek i deset godina kasnije, mi imamo političke snage koje traže da se o temi koja se tiče isključivo nas umeša strani faktor da nam sprovodi istragu da li su izbori bili fer i pošteni. Neko bi rekao da nam se preci u grobu prevrću, ali taj odvratni podanički mentalitet koji se usadio u dobar deo naše javnosti doveo je do toga da ne tako mali broj građana smatra da će nam uvek neko sa strane doneti nekakvo blagostanje i pravdu.

Takvi ljudi su prvi kada je neophodno da se pljune po sopstvenoj državi, da se kaže kako je ovde sve najgore, kako ništa ne funkcioniše, kako smo diktatura, autokratija, institucije ne rade, te da je najbolje da imamo tutora. Naravno, spremnost da sve najgore kažu o sopstvenoj državi dovodi ih u drugu krajnost, a ona je takva da sve što dođe sa Zapada se apsolutno posmatra nekritički. Recimo, ako se govori o policiji, niko ne želi od njih da prihvati činjenicu da sve zapadnoevropske policije na najbrutalniji način se obračunavaju sa demonstrantima. Da li su oni poljoprivrednici, žuti prsluci, prosvetni radnici, apsolutno je nebitno. Policija širom Zapadne Evrope gazi kada krene u akciju.

U Srbiji takvih reakcija na protestima nemate ni u tragovima. Čak se događa da uopšte nemate vidljivo prisustvo policije na bilo kom protestu, a protesti se odvijaju i bez ikakve prijave. No, to ne smeta našim „studentima” koji su ovih dana pohrlili u Brisel da kažu kako u Srbiji policija ugnjetava građane, jer su tokom napada demonstranata na gradsku skupštinu uhapšena lica koja su direktno sprovodila najgore nasilje, što je za vrle „studente” znak najgore represije. Žao mi je što im tamo u Briselu nisu pokazali snimke kako, recimo, holandska policija rešava problem kada neko gađa kamenicama neku instituciju ili ako blokira puteve. Inače, 1908. godine kada je anektirana Bosna od Austrougarske, baš su srpski studenti u Beogradu bili najgrlatiji da se krene u rat za oslobađanje Bosne. Danas „studenti” idu u Brisel da prikažu režim kao autoritaran i diktatorski jer traži vraćanje vojnog roka. Pre jednog veka bilo je nezamislivo da te plaća neka strana ambasada, dok je danas to sasvim normalno, da ne kažem i poželjno da si na njihovim jaslama. Čak se i pohvališ na internet sajtu kako te finansira ambasada Velike Britanije u Beogradu, ambasada Francuske, Kanade. Nekada se to smatralo veleizdajom, dok je danas to normalna saradnja.

Nekada je bila čast poznavati vojvodu Mišića, Stepu, Bojovića, stisnuti im ruku, pohvaliti da ste bili pod njihovom komandom. Danas bi proslavljene srpske vojvode bile optužene za zločin nad nevinim Austrougarskim vojnicima, dok bi neki Austrijance videli kao oslobodioce od opančarske i gedžovanske Srbije. Nekada se sanjalo o ujedinjenju sa braćom u Bosni i Crnoj Gori, dok se danas ta ista braća pljuju i vređaju od strane beogradske dvojkokrugaške lažne elite zato što neki od njih glasaju na izborima u Srbiji i smatraju Srbiju svojom maticom.

Kako posle nešto više od jednog veka dođosmo na ovaj stadijum?

Narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista