Амерички избори, страх и нада

Уторак, 7. октобар 2008.

На крају часа америчке историје пришао ми је професор и подсетио ме да је вечерас дебата председничких кандидата. Свакако ћу је гледати.Иако су импресије увек неке ситне ствари, разлике, постоје и неке крупне, које Американцима привлаче пажњу, а и мени, и које чине њихову, а и моју свакодневицу. Обама или Мекејн, историјска одлука, најважнија, као и увек, у историји Америке.Имам среће што сам се у овако специфичном тренутку нашао на овако специфичном месту. Кандидати су постали јако битни појединци. Кроз телевизијске екране и летке увлаче се у домове. Много пута сам чуо: „Просечан Американац не зна име свог председника”. Шта мислите, да ли је то истина? Можда не знају име секретара Стејт департмента, али име председника знају. И сви ће гласати. Многи се још нису одлучили. Они које не интересују ратови, Косово, дипломатија, још размишљају. Они хоће мање порезе. Они који неће рат, који хоће мање порезе, и који не воле Буша, гласаће за Обаму. Они који се плаше ислама, који се плаше промена и нису сигурни шта желе, у нади да је другачији од Буша, гласаће за Мекејна. Често чујем: нећу гласати за Мекејна јер је стар и умреће; нећу гласати за Обаму јер нема искуства.

Ја са изборима, хвала Богу, имам искуства, као и сваки други становник Србије, који у просеку годишње преживљава две предизборне кампање, па тако искусан, често их саветујем. Да ипак два пута размисле о сваком аргументу.Понеко ме и послуша.

Уторак, 14. октобар 2008.

Отворио сам свеску у коју педантно бележим све што ми се догађа. Таман, када сам кренуо да напишем да ми данашњи дан није био ни по чему занимљив, угледао сам неколико реченица, које сам претходне седмице грешком наменио 14. октобру, што је и објављено у „Политици” и то два данапре тог датума. Американци су и даље насмејани, сити, воле своју земљу. Али откуд та љубав? Да ли они плаћају неку цену за сву ту срећу? Није ми јасно.

„Сада ћеш мало да се бавиш срећом!” Имам задатак, да покушам, макар себи да одговорим на ова питања.

Већ седам дана ми се врзма по глави реченица коју су прошле седмице оба кандидата изговорила и подржала. Покушавам да схватим где настаје грешка, у схватању и прихватању те тврдње као истините. Она гласи: Американци су најбоља нација у историји света. Прво на шта сам помислио јесу критеријуми по којима је нека нација (народ) боља од друге. Баш сам се запитао где би се на ранг-листи нашли Срби, Јевреји, Хрвати, Јужноафриканци, Кенијци, Црногорци? Да ли критеријум уопште постоји? У предизборним кампањама не постоји. Али свест о супериорности овде није заступљена само у том периоду, већ стално. У књигама за америчку историју, књижевност... У последња два месеца доста се говори о пропадању Америке, у Америци – не тако директно. „Њујорк тајмс” пореди ситуацију са ситуацијом у Римском царству, пред пропаст. Мене је све то одвело на не тако удаљену адресу од Рима, и објаснило ми многе ствари. Социјалистичка Федеративна Република Југославија? Да ли је америчка љубав слична оној југословенској љубави према сопственој земљи? Сасвим сигурно, с тим што је овај поредак, осмишљенији и заснован на потпуним људским правима.(?) Потпуна слобода вере, говора. Али да ли се нешто крије испод те примамљиве слободе?

Под маском једне врсте слободе крије се недостатак једне друге. Наизглед, неограничен приступ информацијама сваке врсте не може подстаћи велики број Американаца да за тим информацијама и трагају, јер је њима на врло суптилан начин речено да им те информације нису потребне.

И док покушавам да завршим ово што пишем, размишљајући о свему томе, кроз главу ми пролазе слике кућа и застава које се вијоре пред њима, које посматрам на путу ка школи и од школе. Сетим се често и једне девојке, са часа људских права, која непрекидно оплакује своје знање. Барем њу има смисла тешити.

„Буди срећна што си свесна!”