Сећања на "Москву"

Први пут сам се сусрео са "Москвом", тoм раскошном грађевином од жуте цигле са два шиљка, у мају 1963. Супруга и ја уселили смо се у пространи апартман и живели у њему док смо тражили неко трајније пребивалиште. И хотел и град Београд били су пуни изненађења, што сам тада и написао. Једног јутра, велика квака на стакленим улазним вратима која гледају на Балканску улицу остала ми је у руци. "Не брините,  поправићемо," рекао је озарени вратар. Недуго затим лустер је, без повода, пао са плафона на кревет близу којег је наша ћерка доручковала своју кашу. А онда се лавабо у купатилу мало олабавио и почео да клизи ка плочицама на поду.

Прве речи српског које сам научио потичу из ових незгода: нема проблема, сутра, скоро, у реду...

Биро "Њујорк тајмса" налазио се у једној једнокреветној соби на првом спрату са високим плафоном, вишим него што је соба била широка или дугачка. Са два велика радна стола, била је дупке пуна. У туш-кабини су стајали ормарићи са архивом. Соба 107 није имала много дражи осим погледа на Саву која се сијала под сунцем на заласку.

Но, повремено нам је приређивала изненађења, као када је једног априлског јутра вода почела да капље са плафона у све већим количинама, посипајући мноштво папира каквих има у свакој новинској канцеларији. Телефоном сам јавио рецепцији да нам прети поплава. Глас с друге стране био је миран: "А, то је господин Поповић. Долази сваког пролећа". Ускоро је "кап-кап-кап" престало. Собарица се појавила са пешкирима и објашњењем: "Господин Поповић долази из Вршца сваке године и доноси својој девојци цвеће. Ставља га у лавабо и пушта воду да би остало свеже. Онда изађе. Увек заборави да заврне славину".

Боравећи дуже у "Москви", више прича чуо сам из њене славне прошлости – на пример, из педесетих година прошлог века када је Мајк Хендлер, мој претходник их "Њујорк тајмса", закључио да га Ед Кори, дописник "Јунајтид преса", шпијунира. Хендлер је сишао низ Балканску и издувао гуме на Коријевом ауту. Када се вратио у хотел, замолио је портира да га позове телефоном и вратио се у собу. Када је телефон зазвонио, започео је измишљени разговор, говорећи веома гласно: "Да, ја сам... Не... Не могу да верујем... Стварно? Одмах долазим. Не, нећу рећи никоме!" Онда је стрчао низ степенице. Кори је излетео из суседне собе и пошао за њим. Хендлер је ушао у свој ауто и одвезао се. Кори је ушао у свој и прешао три метра, јер издуване гуме нису могле даље по калдрми.

Осамдесетих година вратар ми је испричао још једну тајну "Москве" – догађај из јуна 1976. са Јевгенијем Јевтушенком. Стихови славног руског песника донели су му неки динар, али је установио да је једини начин да их потроши да дође у Југославију. Ступио је у везу са угледним песником Оскаром Давичом и замолио га за помоћ. У тако кратком року једино што је Давичо могао да уговори била је средња школа у Панчеву. Јевтушенко је долетео, присуствовао догађају у Панчеву, упознао се са једном обожаватељком тинејџерком, а онда се вратио у  Београд, где би друго. Ноћни портир у "Москви" тражио је лична документа. Песник је изјавио да је светски познат, зграбио је кључеве и пожурио с девојком уз степенице. Портир је пошао за њима и затражио кроз закључана врата његов пасош и личну карту девојке из Панчева. С друге стране врата стигле су једино псовке на руском. Портир је објаснио да по закону Србије гости хотела морају да дају лична документа. "То је и питање осигурања у случају пожара, морају да знају ко је у соби," објаснио је. Још руских псовки. "Добро," рекао је портир, "мораћу да позовем полицију". Полицијска патрола је стигла и наредила песнику који је псовао и девојци која је плакала да пођу с њима до станице. Тамо је, пред ноћним дежурним, Јевтушенко рекао да ће позвати Леонида Брежњева да се распита за своја права. "Занимљиво, рекао је полицајац, "Ваш Брежњев се управо састао у Берлину са нашим председником Титом. Можда можете да причате са обојицом". (Совјетски и југословенски лидер састали су се 28. јуна 1976, на 28. годишњицу разлаза Тита и Стаљина.) Песниково лице је изгубило боју. Онда су и он и Панчевка покорно предали документа.

Веза са оном правом Москвом показала се док сам вечерао у ресторану на међуспрату 1990. године. Једини гости те вечери, осим мене, била су четири мушкарца и две жене у касним шездесетим или раним седамдесетим, чинило се, који су седели за суседним столом. Неки су говорили руски, остали српски. Постало је очигледно да разговарају о годинама после Другог светског рата. "Ах, тај Стаљин. Био је тако скроман човек," рекао је један од њих. Његови саговорници су нешто промрмљали у знак одобравања, а један је поновио као ехо "тако скроман..." Конобар ми је касније рекао да се обожаваоци Стаљина ту окупљају отприлике сваког месеца.

"Москва" се, наравно, мењала током века. Последњих година нема гудачког оркестра који је у великом кафеу који гледа на Теразије сваке вечери свирао бечке оперете. Нема старог пијанисте чије су мелодије из четрдесетих одзвањале на улазу у ресторан на мезанину, ни доручка који се тако отмено служио у просторији на мезанину с погледом на Теразије. Али ту је зато ужасан знак са белим светлом на уласку у Балканску, реклама за Hotel Moscow. За место које је 101 годину познато по свом руском имену то је жалосно и накарадно.

Недавно сам за доручком седео преко пута пријатног мађарског трговца, који се представио као Ђула. Он је за "Москву" рекао нешто слично што и неки други гости који су оставили коментаре на једном сајту: "То је остатак социјализма који пропада".

"Не," исправио сам га. "То је остатак монархије који пропада. Погледајте прозоре од шареног стакла, мозаике, намештај и драперије – све су то остаци из времена монархије!"

Требало је да поменем да је деведесетих година принцеза Јелисавета, први припадник династије Карађорђевић који се вратио у родни Београд после Титове ере, одсела у некадашњем краљевском апартману који гледа на север, изнад теразијске фонтане са лављим главама.

Превела Јелена Каваја