Словеначки бренд ломи и ембарго

Од нашег сталног дописника
Љубљана – Иако су привредници из Србије у време највећих политичких тензија 1990. године предвиђали Словенији „колапс” ако се отцепи од веће државне творевине (СФРЈ), земља је током последњих 18 година спровела важну трансформацију, па је бруто друштвени производ који расте по стопи од четири одсто годишње повећан и по глави становника износи 18.674 евра, што значи да је двапут виши од хрватског БДП-а и пет пута виши од БДП-а у Србији. Укратко, словеначка привреда је прошла транзицију и доживела велике, тектонске промене.

Многи привредни гиганти који су крајем осамдесетих година прошлог века цветали и обећавали светлу будућност – пропали су, а међу њима предњаче они који су зависили од повезаности југословенског тржишта, попут мариборског ТАМ-а или „Искре”… Промењени су главни токови трговинске размене; Словенија је пре осамостаљења две трећине своје производње пласирала на тржиште некадашње Југославије, док данас 70 одсто производа продаје у државе ЕУ.

Трговинска размена између Србије и Црне Горе и Словеније достизала је још колико 1990. године астрономских пет милијарди долара, да би се 1995. срозала на свега 11 милиона долара. Годину дана касније попела се на 128 милиона долара. Према неким проценама, привредна сарадња ни у време најжешћих позива на бојкот словеначке робе није стала, а исто се десило и са потоњим „ембаргом”. Упркос „ембаргу” на сарадњу са тада још југословенским предузећима, стари партнери су с обе стране проналазили начине да ембарго весело крше, па га је „заобишло” око 1.600 словеначких фирми. Свеједно је од осамостаљења даље вредност продаје словеначких производа у бившим југословенским републикама падала, чак за пет пута – са 6,7 милијарди америчких долара из 1990. године на свега 1,2 милијарде америчких долара у 1995. години. Словеначка привреда је делимично успела да компензује тај фијаско повећањем извоза на страна тржишта, и то са 4,1 милијарду долара на 7,1 милијарду долара. После кризе у међусобној размени држава насталих на тлу некадашње СФРЈ, која је достигла дно 1995, уследио је постепен раст.

Тренд раста размене са Србијом је сада устаљен, а главни словеначки адути којима су верни конзументи у Србији су и даље „Горење”, „Пивара Лашко”, „Самсон”, „Хенкел”, „Фруктал”, „Крка”…

У словеначким привредним брошурама намењеним домаћим инвеститорима у Србији, Србија је описана као „обећавајуће али ризично тржиште”. Као главна предност, поред јефтине радне снаге, наглашава се да српски менаџери нису скупи, тачније да су у Србији „менаџери јефтини”. Бизнисмени из Словеније су упозорени од стране домаћих експерата на „ризик неплаћања од стране купаца”. Ризик је смањен захваљујући услугама Словеначке извозне агенције која осигурава веће извозне послове. Словенија у Србију извози картон и папир, делове за моторна возила, лак и средства за премазе, намештај, електричне апарате, козметику и лекове, а из Србије увози превасходно сировине, у првом реду рафинирани бакар, изолир жицу, сиров алуминијум, кукуруз, воће и поврће. У последње време расте увоз и разних индустријских производа.

(/slika2)Опсег српских инвестиција у Словенији је, према оцени словеначког министарства спољних послова, за сада „занемарљив”, а као разлог се наводи „снага домаћег тржишта која омогућава веће профите”. Уистину је све покушаје продора српског капитала на словеначко тржиште омела овдашња политика, а прва већа пенетрација успела је ове године Мирославу Мишковићу који ће у Љубљани градити највећи „Делта сити” на Балкану. Успех, међутим, није плод промене курса словеначке политике према српском капиталу, већ чињеница да је Мишковић био прихватљив за градоначелника Љубљане Зорана Јанковића, некадашњег првог човека „Меркатора”.

Иако је Србија током протеклих година у трговинској размени са Словенијом по правилу бележила дефицит, а Словенија несразмерно висок суфицит, прошле године је Србија први пут забележила суфицит у висини од неколико милиона долара. Увоз из Србије попео се на 18. место највећих страних извозника на тржиште Словеније. Вредност робе увезене из Србије прошле године износила је 351 милион евра, док је извоз Словеније у Србију био 668,3 милиона евра. Међутим, ако се томе дода извоз словеначких инвеститора који свој капитал улажу и оплемењују у Србији, онда је Србија у суфициту. Такав суфицит је резултат чињенице да су многи словеначки улагачи отворили своје фабрике у Србији, или тамо преселили производњу. Регистровано је преко 620 словеначких инвестиција у Србији, вредних преко 1,5 милијарди долара. Само у две фабрике „Горења” у Ваљеву и Старој Пазови ради хиљаду радника, док је у „Меркаторовим” центрима запослено преко 3.500 трговаца. „Горење”, „Цимос”, „Меркур”, „Севал” и друге корпорације су тако повећале не само свој и словеначки укупан извоз него су помогле да се поправи структура српског извоза, који захваљујући словеначким фирмама сада има вишу „додатну вредност”.

Овдашњи аналитичари се слажу да Србија представља за Словенију изузетно важно тржиште. Занимљиво је да упркос готово идентичним погледима дипломатије у Љубљани и Тирани на решавање проблема Косова, Словенија у Албанији нема инвестиције. Сличан тренд показује и размена између Косова и Словеније „тешка” свега 75 милиона евра, од чега словеначки извоз на Косово износи 71 милион евра.

--------------------------------------------------------

У Србију оно што ЕУ неће

Према анкети која је 2001. спроведена међу становницима држава некадашње Југославије могло се видети да је 10 година после одвајања Словеније од СФРЈ тек шака словеначких робних марки „дубоко усидрена у свест потрошача”. У међувремену се појавила нова група младих потрошача који нису емоционално везани на некадашњу заједничку државу и не гаје посебно поштовање према словеначким брендовима. Словеначке директоре је посебно шокирао податак да млади и школовани људи, у контрасту према осталим категоријама становништва – најниже оцењују квалитет и вредност словеначких производа и услуга. Сазнање о таквом ниподаштавању је посебно непријатно ако се зна да велики број словеначких производа и услуга у државама Европске уније (Е-27) не може да конкурише тамошњим производима и услугама. То је појачало закључак да је спољна трговина са државама некадашње Југославије за Словенију веома корисна, јер тржишта некадашње Југославије отварају шансу за бољу искоришћеност капацитета словеначких предузећа, која би се иначе нашла у проблему зато што немају производе који могу да конкуришу за извоз у ЕУ.

Тржишта некадашње Југославије представљају за словеначка предузећа предност и у случају нужде, тј. када треба проширити или преселити производњу. Међу предности се убраја близина речених тржишта, нижи трошкови рада, веома повољни трговински споразуми које, на пример, Србија има са Русијом, као и велики потенцијал поменутих тржишта.