Зашто су теорије завере примамљиве?

Почетком године на друштвеним мрежама једна од вести коју је била у жижи јавности је била да су Кинези направили вештачки вирус короне чија је смртност 100 одсто на животињама. И док су неки тражили да држава набави нове заштитне маске, огромна већина је захтевала да увеземо овај тип короне у земљу, јер, како су навели, она има својих добрих страна. У образложењима се могло прочитати да би тај вирус заобишао православне Србе и напао народе на Балкану који су део светског поретка.

Колико све то било цинично, апсурдно и ружно, чини се да смо дошли до саме границе нелогичности. Велика количина информација, реалне светске страхоте, ратови, тероризам, пандемије, земљотреси у комбинацији са измишљотинама доводи до тога да обичан човек губи репере, могућност сагледавања. И онда истину коју осећа на голој кожи, пре свега сиромаштво и неправду не може да разуме и да рационализује узроке. Ту на сцену ступају теорије завере који служе да би се обичан човек осетио безначајним и немоћним, да би поверовао да је све већ унапред предодређено, да је немоћан да мења садашњост, а камоли пројектује будућност. Ове теорије служе и да скрену пажњу са горућег проблема на тамо нешто, и ту се такође губи копча и са временом и са реалношћу.

Прва теорија завере везана је за епидемију! Триста тридесет прве године пре нове ере у Риму се велики број познатих људи разбољевао и врло брзо потом и умирао. Одговорност је приписана женама – вештицама које су тровале народ. Kaсније утврђено да је била реч о куги. Да као друштво нисмо далеко одмакли сведочи да је пре коју годину су не само на западу уништавани телефонски стубори и нападани инжењери, када су неки људи постали задојени погрешном идејом да се ковид-19 некако шири моћним силама глобалне телекомуникационе индустрије.

Социолог Владимир Вулетић каже да људи имају потребу за објашњењењима, не само да би знали зашто се нешто догађа, већ и да би на основу тога могли да предвиде шта би могло да се догоди. За „Политику” каже да теорије, без обзира да ли су научне или не, нуде некаква објашењења. Разлика је само у томе што научне теорије узимају у обзир мноштво фактора које треба проверити, а теорије завере су једноставне и не траже проверу.

„Теоријом завере могуће је објаснити све па и све већу њихову популарност. Рецимо, тврдња да светски моћници подстичу ширење разних теорија завере како би заглупели масе и тако њима лакше манипулисали и управљали, представља пример теорије завере. Овакве теорије делују уверљиво јер су једноставне и интуитивне, а непроверљиве. У традиционалним друштвима – какво је до пре пар генерација била и Србија – погледи на свет су утврђени и базирани на непосредном искуству које здрав разум може лако да појми. Све што томе измиче везује се за различите врсте натрприродних сила”, каже Вулетић.

Нека истраживања сугеришу да се људи више окрећу теоријама завере кад се суочавају са кризним ситуацијама. Идеја да су 5Г мрежа и друге пређашње мобилне телефонске мреже некако лоше по наше здравље присутна је већ годинама – откако је технологија ушла у широку употребу пре тридесетак година. Популарности теорија завере доприноси и филмска индустрија. Већина акционих блокбастера почива на шаблону према коме негативнци владају или покушавају да овладају светом, али увек постоји нада да ће их неки Џејмс Бонд савладати и спасити свет од завере злих моћника. 

Владимир Вулетић каже да су модернизација и глобализација довели су до убрзања и усложњавања друштвеног живота. Наводи да стара објашњења више нису била довољна и да се чинило да наука може да понуди одговоре на старе проблеме и нова питања којих је било све више.

„Проблем са научним објашњењима је, посебно када је о друштвеним појавама реч, што су она апстрактна, комплексна, а неретко и сама представљају хипотезе око којих се и научници споре. Већини људи она су често нејасна и компликована. За прихватање научних објашњења потребно је време, концентрација и удубљивање. Савремени човек има, међутим, све мање времена и стрпљења и зато радије прихвата инстант решења – кратка, брза и једноставна. То с може уочити у свим областима живота. Већу шансу да задовоље ум постмодерног човека суоченог са застрашујућим обиљем информација имају поједностављена објашњења у којима је однос између узрока и последице директан и по могућности персонализован. Теорије завере управо нуде једноставна, инстант и неретко персонализована објашњена друштвених појава и тиме стичу популарност коју губе научна тумачења”, каже Вулетић.

Парадоксално, али поткопавање ауторитета науке једна је од ненамераваних последица развоја саме науке. У темеље научног знања су уткани сумња и критички дух чиме се доводи у питање било какав, па и ауторитет науке. Многа научна знања се злоупотребљавају и користе чак и против људи. Најзад, да би се прилагодио захтевима друштва, универзитет као кључна научна институција је додатно погоршао ствари допуштајући интелектуалну корупцију и инфлацију титула и диплома. Слабљењем ауторитета науке отворило се простор за бујање теорија завере.

„Тако долазимо у противречну ситуацију да, управо када је најнеопходиније – како би објаснило све сложеније друштвено окружење – научно знање губи ауторитет и популарност. Свет у коме се сударају и преплићу интереси, воље и активности мноштва појединаца, група и институција зато делује све неразумљивији и непредвидивији, са неочекиваним и нежељеним исходима. Чини се као да светом владају безличне и хаотичне силе. То је застрашујућа представа. Теорије завере нуде људима својевсну утеху и наду. Без обзира да ли говоре о заверама владиних или невладиних, националних или транснационалних појединца или група, теорије завере полазе од претпоставке да, ипак, неки конкретни људи, ма колико били зли и себични, управљају светом и контролишу догађаје. Та хумана перспектива коју имају теорије завере ближа је обичном човеку од хладне, безличне научне анализе у којој владају правилности и закони вероватноће”, закључује Владимир Вулетић.