На Западу нешто ново

Ерих Марија Ремарк објавио је 1929. године дело под насловом „На Западу ништа ново”. Ово капитално дело антиратне књижевности, које су нацисти забранили и јавно спаљивали, актуелно је и данас, безмало 100 година од када је по први пут завршило у рукама читалаца. Идеје које су уткане у овај роман умало су писца коштале живота. У временима када су геополитичке прилике слојевите није згорег читати Ремарка. Међутим, никако се не сме занемарити и реална политика која је сурова и прорачуната, и која, као по правилу, никада не пружа другу шансу. Наиме, држава која жели да опстане мора да поседује способност препознавања, а затим и прилагођавања реалностима које стварају међународни и међудржавни односи. Тек након што се позабави питањима која су од виталног значаја за националну безбедност, а у складу са датим капацитетима, величином и снагом, држава као субјект може да равноправно учествује у стварању праведнијег света који ће бити проткан антиратним уметничким делима и вредностима које пропагирају мир иако се стиче утисак да је он на дневном реду малобројних.

Живимо у времену локалних сукоба глобалних последица. Непоклапање интереса великих и регионалних сила уједно је и тачка кључања због које државе и народи воде разнородне сукобе, од дипломатских, културно-идентитетских, привредних и обавештајних, па све до оних оружаних.

Изгледа да је на Западу ново то да је он угроженији него икад, али да ће његов евентуални слом подразумевати неслућене последице и по центре моћи широм планете.

Као прво, Запад се најчешће персонификује са НАТО-ом. Сукоб у Украјини омогућио је поменутом савезу да се консолидује, али и да „погура” већину земаља Европе у загрљај САД.

Са друге стране, државе глобалног југа охрабрене су да приступе БРИКС-у, односно антиамеричком блоку. Остваривање интереса без сагласности Беле куће постало је изводљиво за многе политичке актере. Овакав облик организовања учинио се интересантним и мотивишућим, како у борби против америчке доминације, тако и у заштити сопствених интереса.

Ипак, западна манифестација политичке моћи, и то оне тврде, још увек је без реалне конкуренције. Данас, без обзира на то колико би одређене светске силе које се залажу за мултиполарност желеле да су САД у погледу безбедносне способности слабије, морају да уваже чињеницу да су оне једина светска сила која може да војно интервенише од Аустралије до Јужне Америке, а да при томе брзо и ефикасно оствари своје циљеве.

Међутим, као што каже Фарид Закарија, у одличној анализи објављеној крајем прошле године у „Форин аферс”, нема „Америке као светског полицајца”. Она је постала суперсила која сумња у себе. Међутим, та сумњичава сила данас убира 38 одсто глобалних прихода у областима вештачке интелигенције и биотехнологија. Поред осталог, овај статистички податак даје јој за право да се преиспитује без превеликих губитака.

Као друго, борба за ресурсе и регионални поредак који је Запад градио за време униполарности је на великом испиту. На Блиском истоку угрожени су сви елементи америчког геополитичког успеха и то од стране антиизраелске осовине која се простире изван територија Палестине и која обухвата територије Либана, Сирије, Ирака, Јемена и Ирана. Наравно, поменуту закономерност потребно је посматрати кроз призму сукоба који се води у Гази. Након терористичког напада и масакра који је почињен над Израелцима, али и војне интервенције Израела у појасу Газе, Блиски исток је отпочео своју политичку реорганизацију.

Безусловна подршка политичког Запада Држави Израел пружила је додатни маневарски простор Кини и Русији. Кина је, из угла нове реалности у међународним односима, добила отворене руке за решавање питања Тајвана. Такође, притисак на Русију је у знатној мери ослабио и тиме дозволио Владимиру Путину да се за још један корак приближи реализацији дугорочних стратешких интереса у Украјини. Не смемо да заборавимо ни то да Кина и Америка профитирају у оквиру истог, глобалног и глобализованог, економског система. Економска сарадња између ова два гиганта је на историјском нивоу и та чињеница задовољава оба центра моћи.

Као треће, 2024. година је година избора. Избори се ове године одржавају у седам од 10 најмногољуднијих држава света. Узмимо за пример изборе који су одржани у Бангладешу и који су окончани убедљивом победом Авами лиге, односно владајуће партије која у најмању руку није испоштовала минимум демократских принципа које су САД протеклих деценија покушале да извезу у сваки кутак света. Након прелиминарних резултата, у контексту одбране демократије, САД и Уједињено Краљевство оштро су критиковали изборни процес. Министар спољних послова Бангладеша одговорио је да критике „Не сметају”. Углавном, Бангладеш је држава која има 170 милиона људи и која за Америку има велику важност у контексту геополитичког обуздавања Кине. Евентуални снажнији притисак САД на Бангладеш дефинитивно би ову важну индопацифичку земљу у потпуности гурнуо у загрљај Москве и Пекинга.

Шта је то на Западу ново, а да мења слику света коју смо доскора познавали?

У питању је „дигитални светски поредак”. О њему је, крајње инспиративно, али и забринуто, недавно говорио Ијан Бремер, један од најутицајнијих светских политиколога. Дигитални поредак у себи садржи и главну разлику у односу на онај економски и безбедносни. У његовој суштини налази се бојазан од тога да тим поретком неће управљати државе, већ технолошке корпорације. Дезинформације и њихово експресно ширење прете да постану најјаче оружје 21. века које ће се, при томе, контролисати путем алгоритма.

Оно што је најновије на Западу заправо је ново за све регионалне и светске силе. Свест да економија и оружје гарантују суверенитет, сигурност и манифестацију моћи, али да нису довољан услов да се испуне геополитички циљеве нова је реалност. Ратове ће стварати, водити и добијати технологија. Контрола над производњом полупроводника (чипова) за глобалне силе важнија је од тренутних криза и страшних цивилних губитака којима свакодневно сведочимо.

Да ли ће Запад успети да нешто ново уоквири у ништа ново остаје да видимо следеће године када ће грађани САД имати председника кога ће ове године бирати. Поделе у САД постају израженије и дубље од подела на Балкану. Ми, за разлику од њих, имамо довољно искуства у поделама и у тој врсти кризног менаџмента.

Можда је коначно дошло време да савете које нам западни „партнери” несебично деле, кроз разне форме дијалога и других механизама, примене на себе и поштеде свет кризе какву до сада нисмо видели.

Правник и политиколог

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa