Na Zapadu nešto novo

Erih Marija Remark objavio je 1929. godine delo pod naslovom „Na Zapadu ništa novo”. Ovo kapitalno delo antiratne književnosti, koje su nacisti zabranili i javno spaljivali, aktuelno je i danas, bezmalo 100 godina od kada je po prvi put završilo u rukama čitalaca. Ideje koje su utkane u ovaj roman umalo su pisca koštale života. U vremenima kada su geopolitičke prilike slojevite nije zgoreg čitati Remarka. Međutim, nikako se ne sme zanemariti i realna politika koja je surova i proračunata, i koja, kao po pravilu, nikada ne pruža drugu šansu. Naime, država koja želi da opstane mora da poseduje sposobnost prepoznavanja, a zatim i prilagođavanja realnostima koje stvaraju međunarodni i međudržavni odnosi. Tek nakon što se pozabavi pitanjima koja su od vitalnog značaja za nacionalnu bezbednost, a u skladu sa datim kapacitetima, veličinom i snagom, država kao subjekt može da ravnopravno učestvuje u stvaranju pravednijeg sveta koji će biti protkan antiratnim umetničkim delima i vrednostima koje propagiraju mir iako se stiče utisak da je on na dnevnom redu malobrojnih.

Živimo u vremenu lokalnih sukoba globalnih posledica. Nepoklapanje interesa velikih i regionalnih sila ujedno je i tačka ključanja zbog koje države i narodi vode raznorodne sukobe, od diplomatskih, kulturno-identitetskih, privrednih i obaveštajnih, pa sve do onih oružanih.

Izgleda da je na Zapadu novo to da je on ugroženiji nego ikad, ali da će njegov eventualni slom podrazumevati neslućene posledice i po centre moći širom planete.

Kao prvo, Zapad se najčešće personifikuje sa NATO-om. Sukob u Ukrajini omogućio je pomenutom savezu da se konsoliduje, ali i da „pogura” većinu zemalja Evrope u zagrljaj SAD.

Sa druge strane, države globalnog juga ohrabrene su da pristupe BRIKS-u, odnosno antiameričkom bloku. Ostvarivanje interesa bez saglasnosti Bele kuće postalo je izvodljivo za mnoge političke aktere. Ovakav oblik organizovanja učinio se interesantnim i motivišućim, kako u borbi protiv američke dominacije, tako i u zaštiti sopstvenih interesa.

Ipak, zapadna manifestacija političke moći, i to one tvrde, još uvek je bez realne konkurencije. Danas, bez obzira na to koliko bi određene svetske sile koje se zalažu za multipolarnost želele da su SAD u pogledu bezbednosne sposobnosti slabije, moraju da uvaže činjenicu da su one jedina svetska sila koja može da vojno interveniše od Australije do Južne Amerike, a da pri tome brzo i efikasno ostvari svoje ciljeve.

Međutim, kao što kaže Farid Zakarija, u odličnoj analizi objavljenoj krajem prošle godine u „Forin afers”, nema „Amerike kao svetskog policajca”. Ona je postala supersila koja sumnja u sebe. Međutim, ta sumnjičava sila danas ubira 38 odsto globalnih prihoda u oblastima veštačke inteligencije i biotehnologija. Pored ostalog, ovaj statistički podatak daje joj za pravo da se preispituje bez prevelikih gubitaka.

Kao drugo, borba za resurse i regionalni poredak koji je Zapad gradio za vreme unipolarnosti je na velikom ispitu. Na Bliskom istoku ugroženi su svi elementi američkog geopolitičkog uspeha i to od strane antiizraelske osovine koja se prostire izvan teritorija Palestine i koja obuhvata teritorije Libana, Sirije, Iraka, Jemena i Irana. Naravno, pomenutu zakonomernost potrebno je posmatrati kroz prizmu sukoba koji se vodi u Gazi. Nakon terorističkog napada i masakra koji je počinjen nad Izraelcima, ali i vojne intervencije Izraela u pojasu Gaze, Bliski istok je otpočeo svoju političku reorganizaciju.

Bezuslovna podrška političkog Zapada Državi Izrael pružila je dodatni manevarski prostor Kini i Rusiji. Kina je, iz ugla nove realnosti u međunarodnim odnosima, dobila otvorene ruke za rešavanje pitanja Tajvana. Takođe, pritisak na Rusiju je u znatnoj meri oslabio i time dozvolio Vladimiru Putinu da se za još jedan korak približi realizaciji dugoročnih strateških interesa u Ukrajini. Ne smemo da zaboravimo ni to da Kina i Amerika profitiraju u okviru istog, globalnog i globalizovanog, ekonomskog sistema. Ekonomska saradnja između ova dva giganta je na istorijskom nivou i ta činjenica zadovoljava oba centra moći.

Kao treće, 2024. godina je godina izbora. Izbori se ove godine održavaju u sedam od 10 najmnogoljudnijih država sveta. Uzmimo za primer izbore koji su održani u Bangladešu i koji su okončani ubedljivom pobedom Avami lige, odnosno vladajuće partije koja u najmanju ruku nije ispoštovala minimum demokratskih principa koje su SAD proteklih decenija pokušale da izvezu u svaki kutak sveta. Nakon preliminarnih rezultata, u kontekstu odbrane demokratije, SAD i Ujedinjeno Kraljevstvo oštro su kritikovali izborni proces. Ministar spoljnih poslova Bangladeša odgovorio je da kritike „Ne smetaju”. Uglavnom, Bangladeš je država koja ima 170 miliona ljudi i koja za Ameriku ima veliku važnost u kontekstu geopolitičkog obuzdavanja Kine. Eventualni snažniji pritisak SAD na Bangladeš definitivno bi ovu važnu indopacifičku zemlju u potpunosti gurnuo u zagrljaj Moskve i Pekinga.

Šta je to na Zapadu novo, a da menja sliku sveta koju smo doskora poznavali?

U pitanju je „digitalni svetski poredak”. O njemu je, krajnje inspirativno, ali i zabrinuto, nedavno govorio Ijan Bremer, jedan od najuticajnijih svetskih politikologa. Digitalni poredak u sebi sadrži i glavnu razliku u odnosu na onaj ekonomski i bezbednosni. U njegovoj suštini nalazi se bojazan od toga da tim poretkom neće upravljati države, već tehnološke korporacije. Dezinformacije i njihovo ekspresno širenje prete da postanu najjače oružje 21. veka koje će se, pri tome, kontrolisati putem algoritma.

Ono što je najnovije na Zapadu zapravo je novo za sve regionalne i svetske sile. Svest da ekonomija i oružje garantuju suverenitet, sigurnost i manifestaciju moći, ali da nisu dovoljan uslov da se ispune geopolitički ciljeve nova je realnost. Ratove će stvarati, voditi i dobijati tehnologija. Kontrola nad proizvodnjom poluprovodnika (čipova) za globalne sile važnija je od trenutnih kriza i strašnih civilnih gubitaka kojima svakodnevno svedočimo.

Da li će Zapad uspeti da nešto novo uokviri u ništa novo ostaje da vidimo sledeće godine kada će građani SAD imati predsednika koga će ove godine birati. Podele u SAD postaju izraženije i dublje od podela na Balkanu. Mi, za razliku od njih, imamo dovoljno iskustva u podelama i u toj vrsti kriznog menadžmenta.

Možda je konačno došlo vreme da savete koje nam zapadni „partneri” nesebično dele, kroz razne forme dijaloga i drugih mehanizama, primene na sebe i poštede svet krize kakvu do sada nismo videli.

Pravnik i politikolog

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista