То није Стиглиц

У „Политици” је 1. октобра објављен текст Бориса Беговића под насловом „Шта је Стиглиц стварно рекао”. Како мени начела Вашингтонског консензуса не „значе далеко разумније од онога што Џозеф Стиглиц каже”, управо у овом осврту то желим да изнесем.

Џозеф Стиглиц, познати светски економиста, добитник Нобелове награде за економију, председавајући Већа економских саветника председника САД, главни економиста и потпредседник Светске банке, радио је годинама у самом срцу главних светских финансијских институција. Ту је спознао њихово пословање, политику и основну концепцију. Оно што је ту видео радикално је променило његове погледе на глобализацију и капитализамлибералне епохе. Постао је један од највећих критичара глобализације, транзиције, приватизације и Вашингтонског договора (Трезора САД, Светске банке и ММФ-a). Треба само прочитати његову књигу „Противречности глобализације” (2002) и биће потпуно јасни ставови професора Стиглица. „Идеолошка острашћеност ММФ-a уздиже идеју тржишног аутоматизма и потпуни либерализам” до нивоа догме. Идеологија слободног тржишта као основни став (мантра), намеће се свим земљама, посебно земљама у развоју и у транзицији. Радикални шок-терапијски реформатори жале се да је либерализација била недовољно брза и недовољно радикална. Исто се односи и на приватизацију. Дајући озбиљну критику приватизације и откривајући најгрубље облике пљачке и „огољавања имовине” предузећа, праћене високим каматним стопама, Стиглиц открива суштину и циљеве неолибералног фундаментализма.

Стиглиц даје једну од најбољих анализа финансијског система, стампеда на банке, гомилања дугова и ,„производње криза” на основу концепције ММФ-a. Искуства низа неразвијених и привреда у транзицији, као и „петљања око реструктурисања”, приказане су на заиста маестралан начин. Ко жели да сагледа неолибералну догму на сцени и „резултате” које даје у свим земљама у којима се некритички прихватила (а и код нас) као основа макроекономске политике стабилизације и развоја – треба да прочита ово Стиглицево дело.

Банкротства банака, масован стечај предузећа, огромна незапосленост, социјално раслојавање друштва, сиромаштво и беда у многим земљама умногоме могу захвалити овом конзервативномправцу у економској политици. То није ни концепт неке сувисле и конзистентне теорије, већ економске политике у функцији крупног финансијског капитала развијених привреда и пут у неоколонијални положај највећег броја земаља у развоју. Захтев за брзo отварањепривреда спољној конкуренцији, превремена либерализација, чак и тржишта капитала, водило је глобалној нестабилности, рецесији, незапослености, експлозији спољне задужености и уништавању домаће производње. Стиглиц посебно критикује рестриктивну монетарну политику, високе каматне стопе које раст чине немогућим. „Није у реду инсистирати да земље у развоју са једва успостављеним банкарским системом ризикују отварање својих тржишта”. Либерализација није праћена обећаним растом, већ повећаном бедом, а многи који су изгубили посао приморани су на сиромаштво.

Критика је то спроведене приватизације и неолибералне догме (спроведених у интересу крупног капитала развијених привреда запада и спекулативног домаћег капитала).

Вашингтонски договор могао је бити у Боцвани, али је битан његов садржај и усмереност. То је концепт у интересу крупног западног капитала и најразвијенијих држава запада. То је „кодификовани програм економског неоколонијализма”. Многе државе су то већ схватиле, нажалост доста касно.

Стиглиц анализира и механизам настанка финансијске кризе, па би било добро да су се његове анализе благовремено узеле у обзир и код нас, да се припремимо за наступајућу кризу, али и да наши неолиберални догматици и тржишни фундаменталисти не добију шансу да нам упропашћавају привреду и друштво на некритичком прихватању неолибералне догмеи монетаристичке контроверзе.

Карикирање Бориса Беговића са обућарским метафорама (чизме, мокасине и сл.) није могуће приписивати Стиглицу, јер он управо одбацује „универзалне лекове” које ММФ препоручује свим земљама. ММФ прописује готово потпуно исту рецептуру свим земљама без обзира на њихове специфичности и огромне развојне, социјалне и традиционалне разлике. У неким привредама било је извесних позитивних ефеката, али у већини држава јавили су се готово катастрофални резултати. Уместо да санира и спречава кризе, ММФ их систематски производи. Стиглиц не заговара никакве експерименталне акције у земљама, већ примену њима специфичнихмодела и мера макроекономске политике. Сви успешни модели имају високу стопу штедње и инвестиција, велику покретљивост радне снаге, интегрисаност у светске токове и способне владе које су посвећене економском развоју (а не само стабилизацији).

„Привредни развој не захтева минималну улогу државе, већ њену уравнотежену улогу”. Не бих овде наводио свих десет тачака Вашингтонског договора (уз његове накнадне исправке, јер су и сами уочили слабости), али је потребно навести да Стиглиц на многим местима тачно истиче улогу државе у савременој привреди. Став је ближи неокејнзијанској политици у односу на неолиберализам. Ту је Стиглиц у праву. Нова финансијска криза, настала у „срцу неолибералне економије” и обраћање држави за помоћ да извлачи приватни финансијски сектор и банке из дубоке кризе, нови је ударац неолиберализму.

У предговору књиге Стиглица познати словеначки економиста Јоже Менцингер каже: „Подручје Стиглицове критике, која на овим просторима заслужује највише пажње, управо су односи између транзиције и такозваног Вашингтонског договора. „Веровање да ће увођење приватног власништва и „laisser-faire” тржишног механизма, социјалистичке привреде одмах претворити у државе благостања –била је велика и тешка заблуда и заваравање”. Једна (ранија) идеологија „замењена је идеологијом тржишног фундаментализма”.

Економиста