To nije Stiglic

U „Politici” je 1. oktobra objavljen tekst Borisa Begovića pod naslovom „Šta je Stiglic stvarno rekao”. Kako meni načela Vašingtonskog konsenzusa ne „znače daleko razumnije od onoga što Džozef Stiglic kaže”, upravo u ovom osvrtu to želim da iznesem.

Džozef Stiglic, poznati svetski ekonomista, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, predsedavajući Veća ekonomskih savetnika predsednika SAD, glavni ekonomista i potpredsednik Svetske banke, radio je godinama u samom srcu glavnih svetskih finansijskih institucija. Tu je spoznao njihovo poslovanje, politiku i osnovnu koncepciju. Ono što je tu video radikalno je promenilo njegove poglede na globalizaciju i kapitalizamliberalne epohe. Postao je jedan od najvećih kritičara globalizacije, tranzicije, privatizacije i Vašingtonskog dogovora (Trezora SAD, Svetske banke i MMF-a). Treba samo pročitati njegovu knjigu „Protivrečnosti globalizacije” (2002) i biće potpuno jasni stavovi profesora Stiglica. „Ideološka ostrašćenost MMF-a uzdiže ideju tržišnog automatizma i potpuni liberalizam” do nivoa dogme. Ideologija slobodnog tržišta kao osnovni stav (mantra), nameće se svim zemljama, posebno zemljama u razvoju i u tranziciji. Radikalni šok-terapijski reformatori žale se da je liberalizacija bila nedovoljno brza i nedovoljno radikalna. Isto se odnosi i na privatizaciju. Dajući ozbiljnu kritiku privatizacije i otkrivajući najgrublje oblike pljačke i „ogoljavanja imovine” preduzeća, praćene visokim kamatnim stopama, Stiglic otkriva suštinu i ciljeve neoliberalnog fundamentalizma.

Stiglic daje jednu od najboljih analiza finansijskog sistema, stampeda na banke, gomilanja dugova i ,„proizvodnje kriza” na osnovu koncepcije MMF-a. Iskustva niza nerazvijenih i privreda u tranziciji, kao i „petljanja oko restrukturisanja”, prikazane su na zaista maestralan način. Ko želi da sagleda neoliberalnu dogmu na sceni i „rezultate” koje daje u svim zemljama u kojima se nekritički prihvatila (a i kod nas) kao osnova makroekonomske politike stabilizacije i razvoja – treba da pročita ovo Stiglicevo delo.

Bankrotstva banaka, masovan stečaj preduzeća, ogromna nezaposlenost, socijalno raslojavanje društva, siromaštvo i beda u mnogim zemljama umnogome mogu zahvaliti ovom konzervativnompravcu u ekonomskoj politici. To nije ni koncept neke suvisle i konzistentne teorije, već ekonomske politike u funkciji krupnog finansijskog kapitala razvijenih privreda i put u neokolonijalni položaj najvećeg broja zemalja u razvoju. Zahtev za brzo otvaranjeprivreda spoljnoj konkurenciji, prevremena liberalizacija, čak i tržišta kapitala, vodilo je globalnoj nestabilnosti, recesiji, nezaposlenosti, eksploziji spoljne zaduženosti i uništavanju domaće proizvodnje. Stiglic posebno kritikuje restriktivnu monetarnu politiku, visoke kamatne stope koje rast čine nemogućim. „Nije u redu insistirati da zemlje u razvoju sa jedva uspostavljenim bankarskim sistemom rizikuju otvaranje svojih tržišta”. Liberalizacija nije praćena obećanim rastom, već povećanom bedom, a mnogi koji su izgubili posao primorani su na siromaštvo.

Kritika je to sprovedene privatizacije i neoliberalne dogme (sprovedenih u interesu krupnog kapitala razvijenih privreda zapada i spekulativnog domaćeg kapitala).

Vašingtonski dogovor mogao je biti u Bocvani, ali je bitan njegov sadržaj i usmerenost. To je koncept u interesu krupnog zapadnog kapitala i najrazvijenijih država zapada. To je „kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma”. Mnoge države su to već shvatile, nažalost dosta kasno.

Stiglic analizira i mehanizam nastanka finansijske krize, pa bi bilo dobro da su se njegove analize blagovremeno uzele u obzir i kod nas, da se pripremimo za nastupajuću krizu, ali i da naši neoliberalni dogmatici i tržišni fundamentalisti ne dobiju šansu da nam upropašćavaju privredu i društvo na nekritičkom prihvatanju neoliberalne dogmei monetarističke kontroverze.

Karikiranje Borisa Begovića sa obućarskim metaforama (čizme, mokasine i sl.) nije moguće pripisivati Stiglicu, jer on upravo odbacuje „univerzalne lekove” koje MMF preporučuje svim zemljama. MMF propisuje gotovo potpuno istu recepturu svim zemljama bez obzira na njihove specifičnosti i ogromne razvojne, socijalne i tradicionalne razlike. U nekim privredama bilo je izvesnih pozitivnih efekata, ali u većini država javili su se gotovo katastrofalni rezultati. Umesto da sanira i sprečava krize, MMF ih sistematski proizvodi. Stiglic ne zagovara nikakve eksperimentalne akcije u zemljama, već primenu njima specifičnihmodela i mera makroekonomske politike. Svi uspešni modeli imaju visoku stopu štednje i investicija, veliku pokretljivost radne snage, integrisanost u svetske tokove i sposobne vlade koje su posvećene ekonomskom razvoju (a ne samo stabilizaciji).

„Privredni razvoj ne zahteva minimalnu ulogu države, već njenu uravnoteženu ulogu”. Ne bih ovde navodio svih deset tačaka Vašingtonskog dogovora (uz njegove naknadne ispravke, jer su i sami uočili slabosti), ali je potrebno navesti da Stiglic na mnogim mestima tačno ističe ulogu države u savremenoj privredi. Stav je bliži neokejnzijanskoj politici u odnosu na neoliberalizam. Tu je Stiglic u pravu. Nova finansijska kriza, nastala u „srcu neoliberalne ekonomije” i obraćanje državi za pomoć da izvlači privatni finansijski sektor i banke iz duboke krize, novi je udarac neoliberalizmu.

U predgovoru knjige Stiglica poznati slovenački ekonomista Jože Mencinger kaže: „Područje Stiglicove kritike, koja na ovim prostorima zaslužuje najviše pažnje, upravo su odnosi između tranzicije i takozvanog Vašingtonskog dogovora. „Verovanje da će uvođenje privatnog vlasništva i „laisser-faire” tržišnog mehanizma, socijalističke privrede odmah pretvoriti u države blagostanja –bila je velika i teška zabluda i zavaravanje”. Jedna (ranija) ideologija „zamenjena je ideologijom tržišnog fundamentalizma”.

Ekonomista