Ботафого нудио 13 милиона долара

Сви су знали да је 5. фебруара 1958. реванш четвртфинала Купа шампиона Црвена звезда – Манчестер јунајтед (први меч 1:2). Да је тог дана Душан Маравић из суботичког Спартака потписао за београдске „црвено-беле” још није било за јавност.

– Новинар Брустулов, који је дошао из Београда и цео радни век провео у „Суботичким новинама”, као велики „звездаш” је њеном генералном секретару Слободану Ћосићу јавио да се Партизан интересује за мене. Предложио је да ме Звезда позове на ту утакмицу. Био сам у четвртом разреду средње економске школе, али су ми у Суботици детаљно објаснили како од железничке станице, јер сам ишао возом, да дођем до Коларчеве 3 у којој су тада биле Звездине просторије, – сећа се детаља Маравић. – Долазио сам у Београд да играм, али аутобусом, који је возио тим право на стадион. Кад сам ушао код Ћосића он ми се обратио: „Буразере”, у то време је Београђанима била посластица да тако говоре, „ти ћеш да потпишеш овде. Добићеш двеста хиљада динара. Сада сто хиљада да понесеш кући, а за других сто хиљада ћемо да видимо касније”. Од првог дана сам одлично примљен и тако је било све време.

Паре, које је тада добио, донеле су му непријатности. Испричао је о њима једном другу и – позван је на саслушање, јер је у то време било забрањено да се спортистима плаћа.

– Тај новац је добродошао да мој отац плати за порез. У време кад сам ја играо главна ствар је била да се добије стан, – подсећа Маравић. – Кад сам после матуре дошао у Звезду добио сам у Банијској 9 двокреветну собу, коју сам делио с Владимиром Дурковићем, а он је стигао две године пре мене. Касније сам добио стан од 49 квадрата на Бановом брду. „Голубарник”, али – мој. Кад сам отишао у Француску у њему је становао Драган Џајић.

На Дан Републике, 29. новембра 1958, Звезда је у финалу Купа Југославије победила Вележ (4:0).

– Уочи самог почетка Шекуларац је толико изнервирао доктора Ацу Обрадовића да ме је ставио у тим уместо њега. На тој утакмици је играчку каријеру завршио Рајко Митић. Он је био незаменљив, а да играју у његовом дресу била су четворица кандидата: Николовски из скопског Вардара, који је имао највеће изгледе, Балов из Светозарева, данашње Јагодине, Милановић из Осијека и ја – прича Маравић. – У тој сезони смо сви добијали прилику, али се нико није наметнуо. Све до пријатељског сусрета Звезде с Миланом, 30. априла 1959. године. Ноћна утакмица, бела лопта... У првом полувремену су нам дали четири гола!? На почетку другог два моја шута и два гола! Средином полувремена сам погодио пречку, а Рудински је притрчао и гурнуо лопту у гол. Изгубили смо с 4:3, али је публика била одушевљена. И од тада сам стандардни првотимац.

Доспео је Маравић и у репрезентацију, која је 1960. освојила злато на Олимпијским играма у Риму. На новогодишњој турнеји 1962. с Црвеном звездом по Јужној Америци задивио је стручњаке бразилског Ботафога, чији су играчи били пола репрезентације светског првака.

– На турниру у Сантијагу у Чилеу освојили смо прво место, а ја сам против Ботафога дао једини гол на утакмици. Славни Диди је завршавао каријеру и тражили су му замену. Понудили су Црвеној звезди 150.000 долара што би, како сам сазнао пре неку годину, данас било око 13 милиона! Клупска делегација у којој су били технички руководилац др Обрадовић, тренер Миша Павић, Рајко Митић и вођа пута генерал Поповић ништа није могла – прописи су били против мене. Тада је могло да се оде у инострани клуб тек после 30. године.

На турниру париског Расинга Звезда је 26. јуна 1962. победила и Сантос с 1:0.

– Гол је дао Шкрбић, а имали смо срећу да Пеле није играо. Као што је и Ботафого против нас био без Гаринче. Кад су они играли њихове тимове нико није могао да победи. Истина, Шекуларац и ја смо били толико добри да су после утакмице сви јурили за нама. Још кад су чули да сам рођен у Француској...

Душан Маравић је рођен 7. марта 1939. у селу Енжу-Женисија. Његов отац Манојло, Личанин, радио је тамо на хидроцентрали.

– И дан-данас тамо стоји спомен-плоча да ју је 1937. отворио француски председник. То је сад место од неколико кућа на 60 километара од Женеве на ауто-путу ка Лиону – објаснио је Маравић. – Кад је избио Други светски рат Французи су из предострожности отерали све стране раднике. Мој отац и стриц су нашли посао у руднику у Гепингену код Штутгарта, јер је Немцима била потребна радна снага. После рата, кад су тамо дошли Американци понуђено му је да остане, под бољим условима, али је преко радија чуо да Југославија зове своје људе да се врате. Дошли смо у његову Дрежницу код Огулина, два-три дана преспавали на слами и влаком без возног реда дошли у Бајмок, где смо добили неку швапску кућу и имање. Нисам добро знао српски, што је био проблем кад сам пошао у први разред.

У Суботицу се преселио захваљујући фудбалу. Његов таленат је примећен у Радничком из Бајмока, као четрнаестогодишњак (у папирима му је уписано да је нешто старији) позван је на припреме најдаровитије деце у Војводини. Ту га је уочио чувени предратни интернационалац Бане Секулић, иначе први тренер Црвене звезде и упутио у Спартак, који је тада водио (посредовао је Лука Ивковић, нешто старији од Маравића с којим је ишао у исту школу, а доцније био „Политикин” дописник из Суботице). Касније му је о трошку клуба издејствовао собу у граду и храну.

– Сутрадан, после утакмице Црвена звезда – Манчестер јунајтед, у којој су Енглези водили с 3:0, па се завршило 3:3, отишао сам на корзо, препун утисака са тог меча. Кад сам са звучника, постављених на улици, чуо да се у Минхену срушио авион с фудбалерима, којима сам се јуче дивио, нисам могао да поверујем. И данас ми је врло тешко кад се тога сетим.

С француским пасошем би ми пензија била 800.000 динара

Душан Маравић је у иностранство отишао с 25 година. Тај изузетак од правила објашњава овако:

– Аца Обрадовић и Ћосић, који је тада био генерални секретар Фудбалског савеза Југославије, уверили су чланове Извршног одбора да у Париз идем да наставим студије пошто сам завршио Економски факултет. У Расингу су ме дочекали као месију, јер је испао у Другу лигу. Кренуло ми је толико добро да ми је председник клуба после месеца дана понудио француски пасош. Одбио сам. Да сам прихватио сада бих имао пензију од око 800.000 динара. Али, не жалим се. Имао сам одличан уговор – за оно време је 25.000 долара била лепа пара. На моју жалост, тим, који је требало да се врати у Прву лигу, био је очајан, почео је брз суноврат клуба од кога ни ја нисам могао да се опоравим.