Да ли је време за другу Јалту

На Јалти је 4. фебруара 1945. године одржана последња ратна конференција три победничке велике силе – Велике Британије, САД и СССР. Ту, на Криму, у хотелском амбијенту, Черчил, Рузвелт и Стаљин договорили су се о заједничким ратним операцијама које ће окончати Други светски рат, а уједно су одређивали и нове границе утицаја својих империја, тј. нову поделу света у послератним политичким односима.

Договорили су се да ће три месеца после пораза нацизма у Европи Совјети објавити рат Јапану и напасти га својим армијама. А ако то не доведе до брзе капитулације Јапана, да се с америчке стране баце две атомске бомбе на јапанске градове. Совјетима је за тај ангажман обећано територијално проширење на далеком истоку према Манџурији, Сахалину и Курилским острвима, као и нека подручја у Северној Кореји. Постигнут је и договор око поделе Немачке на четири зоне утицаја –америчку, британску, француску и совјетску – затим о процесу денацификације немачког народа и о плаћању ратне одштете од стране Немачке.

Иако су Совјети већ били господари источне Европе, Стаљин је тражио да се ратификује договор о подели интересних сфера на Балкану постигнут у Москви октобра 1944, који му је Черчил понудио на комадићу папира на којем је писало; Румунија 90 одсто, Русија 10 одсто други; Грчка: 90 одсто, Велика Британија 10 одсто Русија; Мађарска: 90 одсто Русија 10 одсто други; Бугарска: 90 одсто Русија 10 одсто други; и Југославија 50 одсто – 50 одсто. За Пољску, Чехословачку и Југославију предвиђено је да се у тим државама образују привремене управне власти које ће углавном представљати све структуре становништва и обавезивати се да се што пре одрже слободни демократски избори и преко њих образују владе и нова политичка тела која ће представљати вољу народа. На крају је потврђена потреба стварања Организације уједињених народа (ОУН) која би чувала мир у свету. Тако су 1945. одлучиле велике силе.

Да ли је данас дошло време да се велике силе опет уразуме и седну за преговарачки сто, пре него што буде касно? Може и на Јалти, као пре 79 година. Уз посредовање Уједињених нација, САД, Русија, Француска, Велика Британија и Кина могу договором да зауставе ратни сукоб између Арапа и Јевреја у Гази и шире, тако што ће коначно одредити територијалне границе држава Палестине и Израела и дати гаранције за њихово међународно признање ратификацијом новог мировног споразума. Такође, договором могу да спрече и даљи рат у Украјини тако што ће руска војска прекинути борбена дејства, повући се са њене територије и признати њен територијални и политички интегритет, а Украјина бити демилитаризована и политички неутрална по угледу на Швајцарску. САД би требало да се обавежу да ће угасити све своје НАТО базе у источној Европи и повући своју армију и ракетне системе из балтичких земаља, Пољске и Украјине.

Такође договором би могли да се реше босански и косовски проблем уз равноправно учешће свих наведених арбитара и ОУН, у корист (а не на штету) свих народа погођеном том кризом, без мењања старих граница утврђених на ранијим мировним конференцијама и мировним споразумима. Све ово је неопходно да се уради што пре, уколико велике силе не желе трећи светски рат, јер се међународни сукоби шире у огромним размерама, а политичке противречности око решавања тих конфликата су све веће.

Дошло је време да почне да функционише ОУН и да коначно спроведе у дело заклетву из своје повеље усвојене 26. јуна 1945. на оснивачкој конференцији, у којој се каже: „Ми, народи Уједињених нација, решени смо: да спасимо будућа поколења немани рата који је већ два пута у току наших живота нанео човечанству неописиве патње и да поново потврдимо веру у основна права човека, у достојанство и вредност људских личности, у равноправност људи и жена и нација великих и малих, и да успоставимо услове под којима се могу очувати правда и поштовање обавеза које проистичу из уговора и других извора међународних права... Да спроводимо трпељивост и заједно живимо у миру једни с другима као добри суседи и да ујединимо наше снаге да бисмо одржали међународни мир и безбедност... да се оружана сила неће употребљавати сем у општем интересу човечанства... Одлучили смо да удружимо наше напоре ради постизања ових циљева – коегзистенције мира и сарадње међу народима света.”

Миомир Гарашанин,
Београд