Шљивово, село богато децом

Крупањ, као средиште пограничног (с Босном, сада Републиком Српском) подручја званог Рађевина, вазда је био или близу или усред војевања кроз векове – мушкарци су гинули у поколењима, али не само зато овде опада број становника. Разлози су слични онима у целој Србији: бетон уместо блата, рад у граду, за неког другог, уместо у селу, за себе. Село Шљивово (петнаестак километара изнад Крупња, макадамом, узбрдо по обронцима Соколске планине) бар ове године улива наду да ће убудуће бити другачије. Септембра је у основну школу уписано 14 ђака-првака и још толико их има у одељењу за предшколски узраст, сеоско обданиште је у згради чије реновирање још није завршено. Поред шљива, малина и кромпира, овде успевају и деца. За годину дана венчало се 16 младих парова, биће још малишана у Шљивову. Од другог до четвртог разреда у школи има још 18 ђака. Прираштај у узлазној путањи. Да би дошла од куће до школе деца највише пређу по три километра пешице. Одлазак у школу старијих ђака у Крупањ већ је друга прича. 

Шљивовчани остају у селу. Преча им је земља од асфалта. Мада би и асфалт био пожељан како би плодови земље и њиховог труда доспели до купаца. Зашто млади не напуштају ове планине изнад Дрине? Зашто као толики други не одлазе у већа насеља да тамо заснивају породице?

Станем на ћувик поред школе, измакнут од дечје песме и смеха у дворишту, одавде се најбоље види призор разнобојних шума у октобру и ту, на неколико стотина метара, из шаренила јесењих боја израња бели звоник цркве Светог архангела Гаврила. Киша је с лишћа опрала прашину и шума зато блиста, из ње у плућа куља кисеоник, а време се ведрог октобарског дана мења, ујутру је пролеће, у подне лето, увече јесен. Када падне снег, овде је бела оаза, непроход. Деци то ништа не смета.

Шљивово се простире у неколико заселака. Брдо – долина – брдо – долина. Шумовити таласи на надморској висини од 700 до 900 метара. Извора добре пијаће воде има у изобиљу, нема много утрине, необрађене земље, јер сваки њен квадратни метар може се употребити корисно, обрадити, засадити.

И дрво је једно од драгоцености овог подручја због вишеструке употребне вредности. Обиље чистог ваздуха и добре воде чини да су деца у школском дворишту здрава. Веома су радосна, знају разне поучне песмице, али нису онако разуздана, разгоропађена, као што то могу бити деца било где у школским двориштима. Ако посвуда има враголасте деце, ова су – анђеоска. Лепа, али скромна. Радосна, али ненаметљива. Склона игри, али не распусној, него складној и уобличеној. Потребу за исказивањем задовољавају песмом и стихом, не циком и дреком. Мада су различита, личе једно на друго по смирености којом гледају у очи када их нешто питате. Отворена су, не и безобразна. Лепо васпитана деца.

После родитеља, за то су заслужни и сви у школи: Учитељице су Љиљана Ковачевић и Драгица Божић, васпитачица је Милена Марковић, помоћни радник Будимир Марковић. Свако дете је и њихово дете... Говоре о томе зашто је у Шљивову све тако. Њихова појединачна запажања сабирам у један групни портрет Шљивовчана.

За разлику од других, чак и околних села, они свадбе не одржавају по шатрама и кафанама него по кућама. Ово је традиционално патријархална и побожна средина. И родитељи и учитељи посвећују пажњу васпитању деце. Супружници се проналазе или преко породичних и пријатељских препорука, или сами. За младића који пређе 27 година већ се каже да је престарео. Родитељи врше притисак на њега да би породица на време стекла нове чланове, нове вредне руке и нову радост из колевки. Свака породица има бар двоје-троје деце, ако не и више. Рецимо: Милан Ђурић, Радован Јовић и Милан Ђокић имају по четворо деце.

Прва особина која их краси и која је видљива свуда на њиховим имањима и око кућа је – марљивост. Одасвуд допире звук рада, неко оре, неко сече дрво тестером, зида или дограђује, бере кромпир и нема ни времена ни посебне потребе да одлази доле у градић или још даље. Радне навике ових ратара и воћара, земљоделаца, преношене су генерацијама с оца на сина. У Шљивову нема беспослених и незапослених. Зато што су вредни, Шљивовчани имају толико засада малине и воћа, а за то што је црква увек недељом пуна – заслужна је породица која поштује верску традицију. Сва школска деца посте и поштују све православне постове, чак и онај ускршњи. Увек су весела и радују се верским празницима. Када старији обилазе манастире и цркве по целој Србији воде и децу за коју се многи чуде како се правилно и лепо понашају и у цркви и према старијима.