Политика истине за 21. век

Време промене епоха које обележава прву половину 21. века најпре се појављује као крај политичког, економског, друштвеног и културног неолиберализма, тј. као престанак доминације неолибералних теорија и пракси на светској сцени. У том светлу, без дилеме је како се ради о периоду изузетних турбуленција које потресају народе и државе а природни и логични правац ових токова није увек праволинијски већ, напротив, понекада делује чак и као тријумф сила које неславно одлазе у историју. Тако смо на пример живи сведоци серије нових ратова чија листа, по свему судећи, није коначна, али и бројних процеса растакања и прелома, док паралелно истина практично бесконачно много биополитичких феномена савремености излази на видело. Најупечатљивија појава, у овом смислу, свакако је рађање неонацизма као последњег стадијума неолиберализма – како то демонстрира пример Украјине али, не мање, и политичког, медијског и криптоинтелектуалног Запада који не уме да се помири са поразом и тако понајбоље потврђује своју потпуну превазиђеност.

Разуме се, у многим аспектима је крајње необично – и то како у свету у целини тако и његовим сасвим различитим „деловима” – како је савремени Запад постао и демоде и пасе, те како се нове занимљивости проналазе на Истоку, баш као и широм тзв. глобалног Југа и уопште у целокупној незападној, а ерго и већинској популацији. На штошта смо још увек практично ненавикнути једнако као што и велики део нових дискурса још увек није формулисан. Али, опет, основе су већ јасне и што пре их разумемо и почнемо да градимо на њиховом темељу пре ће српски народ стићи до највишег вековног циља: свесрпског уједињења. И овога пута није реч напросто о томе да треба да идемо, како се то популарно и фразеолошки говорило када се погрешно стипулирало како Срби нису разумели пад Берлинског зида, „у корак са светом”, већ о далеко величанственијем и захтевнијем подухвату а то је политика истине.

У својим најбитнијим референцама политика истине трансцендира уобичајену политичку поделу на левицу и десницу јер креће од чињенице како је фундаментална разлика 21. века оличена у именима суверенизма и глобализма, те схватању како права демократија произилази из овог првог и супротставља сe овом другом. Или, још прецизније, у политици истине обнавља се спона између елите и народа јер праве елите потичу из народа у најрелевантнијем смислу тј. да разумеју како је њихова највећа обавеза да артикулишу, а онда и колико год је то могуће и у пракси изнесу истину века и свог народа, у њиховој нераскидивој повезаности која чини да један народ учествује на светско-историјској позорници на непоновљив начин. То је смисао у којем елите треба да служе народу, обелодањујући његову најбољу истину и штавише, то су основни елементи сваке патриотске политике која зна како је њено средиште сувереност народа без које заправо нема ни политике ни истине.

Следеће, политика истине 21. века креће од заједничких именитеља најбољих левичарских и десничарских традиција због чега је у њеном центру борба против неоколонијализма, и то како политичког и економског тако не мање и друштвеног и културног. Ова савремена борба за слободу је тако и историјска и светска и, у нашем случају, иманентно српска јер перманентно кроз векове извире из српског националног бића и увек делом упућује на појмовну условљеност истине, слободе, правде и једнакости. И зато је она и против хијерархија и против подела али за повратак ауторитета знања и образовања који чине једну специфичну конститутивну и конституишућу моћ уздизања једног народа у правцу светлости и духовности како би постао најбоља верзија себе. Тако се онтолошки повратак политичке онтологије појављује кроз појединачна деловања, пораст народне свести и поновно успостављање државног суверенитета на практично свим нивоима.

Треће, и за разлику од политике силе идеолошког глобализма, политика истине је истински ненасилна што значи не напросто како је против употребе силе већ како је против сваког облика наметања и страног интервенционизма у теорији и пракси. А употреба силе, према политици истине, етичко-политички је оправдана једино и искључиво у случају одбрамбено-отаџбинских ратова, тј. у сваком другом кључу представља део неоколонијалног подухвата. Штавише, политика истине упућује на самобитност и самосвојност народа и држава, те на њихову посебност кроз коју се, у дијалогу са другима, реализује општост и универзални принципи. Тако она зна како је права демократија неодвојива од мноштвености и разговора баш као што су испреплетени поштовање и самопоштовање. Исто тако, сасвим је транспарентно како је овај нови образац у светском настајању битно нормативног карактера, те како је његов највиши циљ управо обнова система вредности без којих је живот редукован на голи живот који, као такав, више и није људски.

А најбоље време за једну земљу и један народ долази онда када – као у каквом стихијском процесу народне подсвести и стицајем невероватних околности – власти полако почну да се приближавају они који ту власт уопште ни најмање нису желели. И тек такви појединци – који нису никакви „професионални политичари” већ су превасходно људи своје струке и/или позива – појављују се као какав проводник кроз који народ почиње да дише. И ово је недвосмислен показатељ како један народ поново осваја своју слободу. И како Срби опет полако постају Срби.

Политички филозоф и народни посланик удружења грађана „Ми – глас из народа”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa