Politika istine za 21. vek

Vreme promene epoha koje obeležava prvu polovinu 21. veka najpre se pojavljuje kao kraj političkog, ekonomskog, društvenog i kulturnog neoliberalizma, tj. kao prestanak dominacije neoliberalnih teorija i praksi na svetskoj sceni. U tom svetlu, bez dileme je kako se radi o periodu izuzetnih turbulencija koje potresaju narode i države a prirodni i logični pravac ovih tokova nije uvek pravolinijski već, naprotiv, ponekada deluje čak i kao trijumf sila koje neslavno odlaze u istoriju. Tako smo na primer živi svedoci serije novih ratova čija lista, po svemu sudeći, nije konačna, ali i brojnih procesa rastakanja i preloma, dok paralelno istina praktično beskonačno mnogo biopolitičkih fenomena savremenosti izlazi na videlo. Najupečatljivija pojava, u ovom smislu, svakako je rađanje neonacizma kao poslednjeg stadijuma neoliberalizma – kako to demonstrira primer Ukrajine ali, ne manje, i političkog, medijskog i kriptointelektualnog Zapada koji ne ume da se pomiri sa porazom i tako ponajbolje potvrđuje svoju potpunu prevaziđenost.

Razume se, u mnogim aspektima je krajnje neobično – i to kako u svetu u celini tako i njegovim sasvim različitim „delovima” – kako je savremeni Zapad postao i demode i pase, te kako se nove zanimljivosti pronalaze na Istoku, baš kao i širom tzv. globalnog Juga i uopšte u celokupnoj nezapadnoj, a ergo i većinskoj populaciji. Na štošta smo još uvek praktično nenaviknuti jednako kao što i veliki deo novih diskursa još uvek nije formulisan. Ali, opet, osnove su već jasne i što pre ih razumemo i počnemo da gradimo na njihovom temelju pre će srpski narod stići do najvišeg vekovnog cilja: svesrpskog ujedinjenja. I ovoga puta nije reč naprosto o tome da treba da idemo, kako se to popularno i frazeološki govorilo kada se pogrešno stipuliralo kako Srbi nisu razumeli pad Berlinskog zida, „u korak sa svetom”, već o daleko veličanstvenijem i zahtevnijem poduhvatu a to je politika istine.

U svojim najbitnijim referencama politika istine transcendira uobičajenu političku podelu na levicu i desnicu jer kreće od činjenice kako je fundamentalna razlika 21. veka oličena u imenima suverenizma i globalizma, te shvatanju kako prava demokratija proizilazi iz ovog prvog i suprotstavlja se ovom drugom. Ili, još preciznije, u politici istine obnavlja se spona između elite i naroda jer prave elite potiču iz naroda u najrelevantnijem smislu tj. da razumeju kako je njihova najveća obaveza da artikulišu, a onda i koliko god je to moguće i u praksi iznesu istinu veka i svog naroda, u njihovoj neraskidivoj povezanosti koja čini da jedan narod učestvuje na svetsko-istorijskoj pozornici na neponovljiv način. To je smisao u kojem elite treba da služe narodu, obelodanjujući njegovu najbolju istinu i štaviše, to su osnovni elementi svake patriotske politike koja zna kako je njeno središte suverenost naroda bez koje zapravo nema ni politike ni istine.

Sledeće, politika istine 21. veka kreće od zajedničkih imenitelja najboljih levičarskih i desničarskih tradicija zbog čega je u njenom centru borba protiv neokolonijalizma, i to kako političkog i ekonomskog tako ne manje i društvenog i kulturnog. Ova savremena borba za slobodu je tako i istorijska i svetska i, u našem slučaju, imanentno srpska jer permanentno kroz vekove izvire iz srpskog nacionalnog bića i uvek delom upućuje na pojmovnu uslovljenost istine, slobode, pravde i jednakosti. I zato je ona i protiv hijerarhija i protiv podela ali za povratak autoriteta znanja i obrazovanja koji čine jednu specifičnu konstitutivnu i konstituišuću moć uzdizanja jednog naroda u pravcu svetlosti i duhovnosti kako bi postao najbolja verzija sebe. Tako se ontološki povratak političke ontologije pojavljuje kroz pojedinačna delovanja, porast narodne svesti i ponovno uspostavljanje državnog suvereniteta na praktično svim nivoima.

Treće, i za razliku od politike sile ideološkog globalizma, politika istine je istinski nenasilna što znači ne naprosto kako je protiv upotrebe sile već kako je protiv svakog oblika nametanja i stranog intervencionizma u teoriji i praksi. A upotreba sile, prema politici istine, etičko-politički je opravdana jedino i isključivo u slučaju odbrambeno-otadžbinskih ratova, tj. u svakom drugom ključu predstavlja deo neokolonijalnog poduhvata. Štaviše, politika istine upućuje na samobitnost i samosvojnost naroda i država, te na njihovu posebnost kroz koju se, u dijalogu sa drugima, realizuje opštost i univerzalni principi. Tako ona zna kako je prava demokratija neodvojiva od mnoštvenosti i razgovora baš kao što su isprepleteni poštovanje i samopoštovanje. Isto tako, sasvim je transparentno kako je ovaj novi obrazac u svetskom nastajanju bitno normativnog karaktera, te kako je njegov najviši cilj upravo obnova sistema vrednosti bez kojih je život redukovan na goli život koji, kao takav, više i nije ljudski.

A najbolje vreme za jednu zemlju i jedan narod dolazi onda kada – kao u kakvom stihijskom procesu narodne podsvesti i sticajem neverovatnih okolnosti – vlasti polako počnu da se približavaju oni koji tu vlast uopšte ni najmanje nisu želeli. I tek takvi pojedinci – koji nisu nikakvi „profesionalni političari” već su prevashodno ljudi svoje struke i/ili poziva – pojavljuju se kao kakav provodnik kroz koji narod počinje da diše. I ovo je nedvosmislen pokazatelj kako jedan narod ponovo osvaja svoju slobodu. I kako Srbi opet polako postaju Srbi.

Politički filozof i narodni poslanik udruženja građana „Mi – glas iz naroda”

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista