Први врхунац Бемуса

После драме, филма и мјузикла по тексту „Маратонци трче почасни круг” Душана Ковачевића, троје аутора из породичне радионице потписује сценарио за нову оперу Исидоре Жебељан (1967) по истим мотивима (Исидора, Милица Жебељан и Борислав Чичовачки). Настала као поруџбина фестивала у Брегенцу и Џенезис фондације из Лондона, опера је имала своју светску премијеру управо на фестивалу у Брегенцу, августа месеца, а у следећој недељи очекују се три представе у Бечу.

Желела се буфо опера модерног звука, добијена је црнохуморна, иронична и сатирична dramma per musica у једном чину са 14 сцена која је писана модерним језиком различитих фолклорних узорака. Сложени ритмови, чудесна оркестрација, необично склопљен хармонски план остварују инструментални састав (Оркестар Исидоре Жебељан) а у највећој мери то чини изванредно припремљени вокални ансамбл у речитативима, шапатима, крицима, заједничким и солистичким наступима.

Оно што се вртоглавом брзином дешава на сцени, преображава, мења облик и намену, припада подручју „deus ex machina”, држи интензитет на највишем потенцијалу не падајући ниједног тренутка у статичност и досаду. Страна екипа изванредних солиста који не само што глуме већ изводе опасне акробатске вештине, па, иако можемо жалити што је извођење на немачком језику, они маестрално испуњавају простор и обликују сценски садржај. Уметници какви су Марсел Бекман (Лаки) Марко ди Сапија (Мирко, Лакијев син), мецосопранисткиња Карин Голц (Ружица, тетка Кристинина) дају врхунски извођачки ниво представи у целини.

Снажна експресија постигнута је модерним звуком оркестра Исидоре Жебељан, њеним даљим истраживањима на пољу боје, ритма и оркестрације која је започела у својој претходној опери „Зора Де”, као и у оркестарским и вокално-инструменталним делима. Стварање неостравинскијевске гаме у истраживању прабалканских фолклорних слојева окарактерисало је инструменталну подлогу и оркестар, који има успеле и значајне самосталне делове унутар опере. Он најмање прати догађања, у највећој могућој мери их креира и коментарише.

Вокални и инструментални елементи не делују засебно већ су компоновани у нарочити вид сценске представе у којој маестрална режија једне даме (Никола Раб), изврсна сценографија (дизајн сцене, костима и светла Д. Хелер, К. Вајскирхнер) успела филмска пројекција, бурлескна, час духовита, час опора музика почиње и завршава се у радионици мртвачких сандука „Топаловић” у српским ванвременима у којима је „смрт једини сигуран пос’о”.

Направити данас комичну оперу скоро да звучи невероватно, нарочито у сложеној и скупој продукцији са изванредним страним извођачима које у овом пројекту предводи диригент Премил Петровић, постајући стручњак за  новаторске сценске покушаје.

„Маратонци” Исидоре Жебељан квалификују нашу ауторку као изузетно успешног ствараоца чија имагинација превазилази уско значење компоновања саме и чисте музике. Она пише примењену, намењену, строго контролисану и добро употребљену музичку идеју која држи високи интензитет збивањима на сцени. Недостатак хора употпуњује филмска трака. Бројни ликови дочарани су са великом сугестијом: Алфред Вернер као Максимилијан, Валтер Рафајнер (Аксентије), Роберт Перт као Милутин, Јовита Сип као Кристина.

Музичка представа припремљена и изведена до најмањих детаља, сасвим је изузетна појава на нашим сценама. Инвенција музике, режије, сјајна интерпретација целог ансамбла довела је до огромног интересовања публике која је у обе вечери у потпуности и преко могуће мере попунила салу Југословенског драмског позоришта. Добили смо први врхунац Бемуса.