Општи лек за стабилизацију света

Више не сумњамо у опредељеност пензионисаног, дакле искусног, новинара Бошка Јакшића за „либералну демократију” насупрот „неосовјетском хегемонизму”. Он се чак појављује и као пророк, саветом да „пажљиво треба пратити догађаје у Пољској јер су разна изненађења увек могућа”. Не знамо само коме упућује упозорења, Русима или Американцима.

Не знамо ни да ли је и даље новинар, који по самом позиву треба да је објективан и неутралан, или се сврстава у активне политичаре, и то из сенке бившег југословенског новинара. Његов наслов да „Пољска брани демократију ЕУ” („Политика”, 2. фебруар) нема неке чврсте везе с демократијом. Он не саосећа чак ни са својим народом у Србији, а посебно на Космету, већ стоји на страни предаје Космета Албанцима, што није ништа друго до пристајање уз изгон српског становништва с Космета. Не знамо да ли и даље, после свих данашњих аговања и беговања на Космету, сву кривицу пребацује на своју државу и њене политичаре.

Много шта код новинара Јакшића није доследно објективном тумачењу светске и наше сурове стварности. Србија није стала ни иза западне „либералне демократије” ни иза „неосовјетског хегемонизма”, а скоро све што нам се десило крајем 20. века и што нам се данас дешава последица је насилне, наводно „либералне демократије” с Запада. Сила ради оно што јој је у интересу. То је на Космету сама „проклета авлија” изнова, а Србија је, као и многе бивше чланице Варшавског уговора, заточеник неоимперијалистичке политике, више са запада него са истока.

Ако пензионисани новинар Јакшић верује да се „либерална демократија” брани војском, „највећим маневрима НАТО икада”, и то управо у Пољској, која се граничи с делом руске територије, и Белорусијом, нешто није уреду с веровањем. Ако се ико вербално клео у демократију кроз револуцију, онда су то искрени и лукави југословенски револуционари (1941–1945). Искрени су је стварали приближно до 1963. године, лукави поступно рушили од 1963. и срушили, поново грађанским ратом (револуцијом) од 1990. до 2008. године. Један од искрених револуционара био је и Павле Јакшић, који је, с бројним одликовањима у чину генерал-пуковника на свој захтев пензионисан у 49. години и, као један од малобројних, изашао из политике и живео повучено бавећи се научним радом. Верујемо да је схватио где води тадашња политика СФРЈ, чије последице трпи данашњи млађи нараштај. Чак је, на свој захтев, и сахрањен (2005) на обичној парцели, иако је имао право на сахрану у Алеји великана.

Ни данашња политика у свету не води ничему добром. Норме међународног права су дубоко нарушене. Економске законитости подређене су војној моћи, а демократија у много чему пригушена тиранијом сваке врсте. Живимо у хаотичном свету. „Демократску консолидацију континента” новинара Јакшића Пољска не може ни да брани ни да одбрани, јер је ЕУ (поникла из ЕЕЗ) данас више војна него економска заједница и то под снажним притиском и контролом САД, УК и НАТО-а. Тиме се угрожава чак и суверенитет самих чланица ЕУ, које, хтеле не хтеле, морају да испоручују огромну финансијску, оружану и војну подршку тамо где САД, УК и НАТО усмере прст, а заузврат имају угрожену привреду, раст цена енергената и производа, пад стандарда, штрајкове, побуне и насиље. Овакво стање може да поправи само корекција колективне политичке свести ЕУ, САД, УК у сарадњи с Русијом, Кином и остатком света. Само то може бити општи лек (панацеја) за еволутивну, а не војну, одбрану демократије и стабилизацију света. Надамо се да ће новинар Јакшић примерити своје погледе објективној стварности.

Миодраг Србљак,
Краљево