Да ли је могао да избије мир

Специјално за „Политику”

Прошло је 25 година од преговора у Рамбујеу. Да ли су ти преговори камен међаш у историји драме на Косову? Они су свакако важан елемент, али не означавају ни почетак, ни средину, ни крај историјског процеса на Косову и у вези с Косовом. Тај процес је давно почео, још увек траје и трајаће.

Ту ситуацију пажљиво пратим од 1978. као члан ЦК Србије. Тито је болестан и питање шта ће бити с државом после њега виси у ваздуху. Парола „И после Тита – Тито” распада се већ 1981. у великим, насилним демонстрацијама на Косову уз паролу „Косово република”. Док се рат ваља од Словеније преко Хрватске, а пре Босне, амерички амбасадор Цимерман саопштава министру Владиславу Јовановићу да ће нас Америка бомбардовати ако интервенишемо на Косову.

Свесни опасности, повлачимо први корак: споразум Милошевић–Ругова о образовању. Као посредник укључује се Ватикан, који представља кардинал Паља. Истовремено се уз подршку Грчке реализује наша идеја о конференцији балканских земаља. Идеја је потпуно подржана и конференција почиње уз паролу „Балкан – балканским народима”. Велике силе нису присутне. Крајем 1997. дефинисано је решење образовања и почетком 1998. ради се на техничким питањима за паралелну наставу на српском и албанском језику за школску 1998/99. годину.

Док се то одвија, појављује се ОВК. Ми препознајемо рукопис Запада у организовању ОВК и покушавамо да политички претекнемо избијање сукоба. У томе нам помаже преговарачки процес с Руговом о самоуправи на Косову уз посредовање САД у лику Кристофера Хила, тада амбасадора у Македонији. Преговара се на принципу шатл-дипломатије. Хил преноси нацрте документа између Милошевића и Ругове па настају документи Хил 1, 2 и 3 до октобра 1998. године. Усред те грозничаве трке између рата и мира дешава се „бомба”. Холбрук и Хил се у селу Јуник крајем јуна 1998. састају с представницима ОВК чији брадати члан седа поред Холбрука с „калашњиковом”. Тиме САД шаљу поруку да напуштају Ругову и његове преговоре и прелазе на ОВК и „калашњиков”.

Би-Би-Си је 2002. објавио серију „Пад Милошевића”, у којој актери говоре о својим улогама. Суд у Хагу је тај документ прихватио као доказ. Тамо сам сазнао да је седам дана после Јуника Холбрук у Швајцарској одржао нови састанак са ОВК на коме им је саопштио „да ће САД тако притиснути Милошевића да промени Устав и да ће Косово за три године добити независност”. Представник ОВК с тог састанка јавља својима шта је Холбрук обећао и тражи им да испуне три услова: „Прво, скините слику Енвера Хоџе са зида, друго, не поздрављајте стиснутом песницом, већ шаком, и треће, шта год вас неко пита, кажите да се борите за демократију.”

После тог састанка Холбрук каже у камеру да је мислио да им каже да воде рачуна како се понашају, али пошто се они „боре за голи живот, нисам им рекао ништа”. То је крај свих преговора, јер ОВК нема шта да преговара са Србијом, већ само гледа у Америку и чека да им испуни обећање, од Рамбујеа до данас. Држава је пред страшном дилемом. Ако не интервенише, ОВК ће нам узети Косово, ако интервенише, напашће нас Америка са циљем да нам узме Косово. Донета је одлука да се одмах спроведе „антитерористичка операција” и неутралише ОВК.

Истовремено наш амбасадор у Тирани јавља да су Американци саопштили Ватикану да престане даље активности око образовања, балканске земље се више ни на телефон не јављају око Критске конференције, Хил више не ради на споразуму о самоуправи. Влада Србије излази с предлогом декларације о самоуправи на Косову и Метохији и позива све политичке партије Албанаца на разговор. Нико не долази.

Када је антитерористичка операција завршена у септембру 1998, на Косову је враћена безбедност, саобраћај, привреда... Држава покушава да политички капитализује мир. Четвородневни даноноћни разговори доводе до споразума Милошевић–Холбрук. У почетку мисија делује миротворно, али како време пролази, толерише поновне нападе ОВК и њихово поновно нарастање. Постаје очигледно да је обнављање ОВК јасан циљ и да ће се с порастом сукоба одмрзнути претња НАТО-а и почети бомбардовање.

Онда се догађа Рачак и бомбардовање постаје извесно. Треба рећи да је политичка одлука о независности Косова донета много раније и саопштена представницима ОВК месец дана пре почетка антитерористичке операције и седам месеци пре Рачка. ОВК изводи бомбашке нападе на цивиле, два у Приштини и по један у Митровици и Подујеву... У тој атмосфери долази позив за Рамбује.

Преговоре је формално сазвала Контакт група, коју су чиниле САД, Русија, Велика Британија, Немачка, Француска и Италија. Контакт група је 30. јануара 1999, као целина уз позив на преговоре усвојила и „Принципе о којима се не може преговарати”. Они између осталог садрже „Територијални интегритет Савезне Републике Југославије и суседних земаља”. Речено је да ћемо разговарати с преговарачком тројком Хил–Петрич–Мајорски, а они ће преносити ставове делегацијама. Ми смо на основу искуства о припреми Дејтона инсистирали да се прво дефинише и усвоји правни оквир који неспорно дефинише суверенитет СРЈ и Србије, а да се онда преговара о принципима суштинске аутономије.

То није прихваћено, већ су нам достављани нацрти у вези с функционисањем општина, људским правима... Ми смо инсистирали на суверенитету и преговори су запали у блокаду. Свесни ризика да ће нас оптужити за пропаст преговора, предложили смо консултације с Београдом. Ја сам долетео на ноћне консултације. Након наше иницијативе Контакт група је поновила свој став о суверенитету. Наставили смо преговоре, али без напретка. Једне ноћи смо предложили преговарачима идеју о паралелној власти, да и републички и покрајински органи буду грађанима на располагању без обзира на националност. Албанци нису одмах одбили предлог, док смо се ми грозничаво договарали како ћемо даље. Ујутру не само да нисмо наставили, већ су нам дали предлог дела војног документа који је био потпуно неприхватљив јер је асоцирао на окупацију.

Наредних дана смо добили целину документа који је имао десетине страница о детаљима функционисања општина и покрајинских органа о којима се могло разговарати, али ђаво је спавао у последње две стране. Ту је прво био „Додатак Б: Статус мултинационалних војних снага за имплементацију”. Ово поглавље детаљно описује да НАТО снаге долазе у Савезну Републику Југославију. Да им се ставља на располагање територија, ваздушни простор, територијалне воде, луке (Косово нема ни море, ни луке), аеродроми, инфраструктура, фреквентни опсег медија. „НАТО војно особље може да поседује и носи оружје ако је то дозвољено његовом наредбом... НАТО особље не подлеже било каквој одговорности пред властима СРЈ... У спровођењу својих овлашћења у складу са овим поглављем, НАТО је овлашћен да лиши слободе особе које ће што је пре могуће извести пред одговарајуће службенике.”

Овде нема ограничења да се ове мере односе само на територију Косова, увек се помиње СР Југославија, дакле ради се о целој земљи, и то није крај: „Три године након ступања овог споразума на снагу одржаће се међународни састанак да одреди механизам за коначно решење за Косово, на бази воље народа, мишљења релевантних ауторитета и напора сваке стране у односу на спровођење овог споразума, и Хелсиншког завршног документа...”

Значи, три године треба да будемо у стању које има елементе окупације па ће онда да се одржи конференција која ће да одлучи у складу с вољом народа. Ког народа, ми смо тражили да пише – у складу с вољом грађана Србије, наравно, то је одбијено. Дакле, требало је да ми једним потписом прихватимо и окупацију и механизам за проглашавање независности Косова. Ми смо рекли да је то немогуће. Док ми бринемо своју бригу, сазнајемо да унутар албанске делегације постоји проблем јер они очекују само независност као једини резултат преговора. Тачи тражи да пише да ће се на Косову одржати референдум о независности. После много убеђивања, Американци дају само њима посебно писмо којим гарантују да то што пише управо то значи.

Онда нас обавештавају да ће бити прекид преговора од 15 дана, али да треба да буде завршно изјашњавање делегација. Свесни опасности која нам прети, желимо да свакако дођемо до споразума да релативизујемо војна питања и да све подредимо будућем споразуму. У том смислу смо преговарачкој тројци послали писмо са изјавом коју је потписао шеф делегације, проф. Ратко Марковић, која је гласила: „Савезна Република Југославија је спремна да размотри врсту и обим међународног присуства у функцији спровођења споразума када он буде постигнут.”

Значи, ако се постигне споразум, онда не споримо какве ће снаге учествовати у његовом спровођењу. На завршном разговору је Русија изјавила да они као чланови Контакт групе нису ни видели документ који је нама дат на изјашњавање, тако да се не ради о документу Контакт групе, већ је то предлог западних земаља и да га Русија неће подржати. Албанска делегација је одбила споразум и разбеснела западне министре, а ми смо рекли да остајемо при ставу да имамо проблем само с механизмом који омогућава проглашавање независности, а војни део смо решили изјавом. Договорено је да ће се преговори наставити после паузе.

Министри излазе пред новинаре и Британац Робин Кук нервозно каже новинарима: „Ови Албанци су све одбили, како сад да бомбардујемо Србе?” Олбрајтова стоји поред њега и каже: „Срби су све одбили, имају сад ову паузу да одлуче или ће бити бомбардовани.” Враћамо се у Београд и разрађујемо примедбе на поједине чланове споразума рачунајући да у наставку следи расправа у детаљима. После паузе долазимо у Париз, где се преговара у конгресном центру Клебер. На првом састанку с преговарачком тројком „хладан туш”. Нема више разговора о тексту, већ се само разговара о потписивању „Споразума из Рамбујеа”. Кажемо каквог споразума кад га у Рамбујеу нисмо прихватили ни Албанци ни ми. Одговор је: „Ви сте некооперативни.”

У Паризу се састајемо Кристофер Хил, Милутиновић и ја. Милутиновић саопштава „специјалну понуду Београда”, да СР Југославија уђе у НАТО, под условом да уђе цела. Хил каже: „Милане, то није тема.” Заказује се потписивање. Ми одбијамо да потпишемо предају Косова и Метохије и предајемо наш текст са изменама и допунама, то није предмет пажње. Потписују Албанци, САД и ЕУ, Русија не потписује. Мисија ОЕБС-а се повлачи без икаквог објашњења, да је угрожена безбедност, да је ометамо у раду... Ништа. Одлазе 20. марта 1999. године.

Холбрук долази код Милошевића са ултиматумом: „Потпиши Рамбује или бомбардујемо.” Милошевић одбија, 24. марта почиње бомбардовање. Ужас траје 78 дана. Прекида се тако што нам САД предлажу Резолуцију Савета безбедности 1244. Ми прихватамо, рат је завршен. У 1244 пише све што смо ми у Рамбујеу тражили као минимум да потпишемо споразум. Признаје се суверенитет СРЈ, разоружава се ОВК, део наших снага остаје на Косову и Метохији... Остаје питање за историју: зашто нам у Рамбујеу нису дали 1244, ми бисмо тешка срца то прихватили да избегнемо бомбардовање, рата не би било.