Уметност упоређивања

Специјално за "Политику" од дописника Танјуга из Париза
ЕКСКЛУЗИВНО
Жак Ле Гоф, један од најзначајнијих светских познавалаца средњег века, одлучио је да постане историчар када му је било 12 година, пошто је прочитао роман "Ајванхо" Валтера Скота. Наследник школе "Анала" и један од оснивача "нове историје", француске послератне историографске школе која се од великих историјских личности и догађаја окренула свакодневици обичних људи, њиховим обичајима и сновима, Ле Гоф је желео да промени представу о средњем веку као о "мрачном добу".

Епоха инквизиције али и трубадура и катедрала, Дантеа и Бокача васкрсла је у свом романескном богатству у његовим књигама на граници између литературе и историје. У реконструисању живота средњовековног човека прибегавао је друштвеним наукама, антропологији, етнологији, археологији и психологији, али и романима Монтења и Раблеа.

Његов пријатељ, Умберто Еко, написао је да је његов дуг Ле Гофу огроман: "Његови радови су ми буквално отворили очи о култури и материјалном животу епохе која је грешком сматрана мрачном". Италијански писац је 1964. године први пут писао о радовима Ле Гофа о цивилизацији на средњовековном западу, што је означило почетак међународне славе француског историчара.

Председник париске Високе школе за друштвене науке од 1972. до 1977. године, иноватор у делима попут "Рођење чистилишта" (1981) и у у биографијама Светог Луја (1996. године) и Светог Фрање Асишког (1999. године) Ле Гоф, чија дела чине читаву библиотеку, познат је и као дугогодишњи водитељ радио емисије о историји и предавач који је формирао две генерације медиевиста из читавог света.

За овог историчара, средњи век је основа модерног друштва, епоха у којој су постављени темељи уједињења коме данас теже Европљани, о чему говори у једној од последњих књига – "Да ли је Европа рођена у средњем веку?"

У малој соби недалеко од париског канала Сен Мартен, окружен хрпама књига и димом из луле, осамдесет трогодишњи историчар притиснут теретом година размишља о књизи коју би посветио успомени на своју жену.

Повод за разговор за "Политику" је објављивање књиге чији је уредник, "Човек средњег века" из 1994. године, која обухвата процват хришћанства до 13. века и бурна времена позног средњег века, која се недавно појавила у издању београдске куће "Clio".

Због чега су средњовековне студије данас популарне?

На средњи век се гледало са толико ниподаштавања, поготово у западној Европи, да данашњи историчари не могу да избегну тенденцију да га рехабилитују. Средњи век је поставио основе Европе која данас тежи уједињењу. У томе је најважнију улогу одиграло хришћанство.

Да ли средњовековни човек има сличности са данашњим?

Не мислим да је средњовековни човек близак данашњем, али ми све више имамо свест о томе да се историја одвија у дугом периоду и да припадамо истој цивилизацији.

Зашто данас желимо да проникнемо у ментални склоп човека који је толико различит од данашњег?

Развој етнологије и антропологије у последњих неколико деценија водио је ка томе да се заинтересујемо за народе и културе различите од наших. Средњовековног човека видимо у исто време као странца, егзотичну личност, али и као нашег претка.

У вашим књигама сте детаљно описали друштвене и професионалне одлике средњовековног човека. Које су његове унутрашње карактеристике?

Унутрашњи свет човека је увек теже спознати. Средњовековна духовност је имала тенденцију да људска осећања окрене ка унутрашњем свету, наравно уз разлике које су се односиле на социјални статус. Постојала је велика разлика између свештеника и лаика, између господара и сељака. У средњем веку се веома развило интересовање и свест о правосуђу. Можемо да говоримо и о већој улози жена, што је као последицу имало специфичну интериоризацију женских осећања, која су била снажно обележена култом Богородице.

Култ Богородице наметнут је од почетка 12. века. Богородица добија на престижу као мајка, она која даје живот, утолико пре што су у то време побољшани исхрана и хигијена.

Написали сте и две историјске биографије посвећене кључним личностима историје 13. века – Светом Лују и Светом Фрањи Асишком. Зашто сте одабрали биографски приступ?

Погрешно је схваћена намера у мојим књигама о Светом Лују и Светом Фрањи Асишком које се сматрају као повратак биографији, док су те књиге, у ствари, готово антибиографије. Дуго сам био опседнут потрагом за квалитетом историје који је истакла школа "Анала", а то је глобалност, целина. У прошлости, а нарочито у средњем веку, само захваљујући појединим познатим личностима можемо да створимо глобалну слику. То је случај са Светим Фрањом Асишким и Светим Лујем, и због тога сам одлучио да се њима бавим. Циљ мојих радова је да комбинују информације о појединцима са онима које се односе на читаво друштво.

Шта је данас са "новом историјом"?

Не знам где је данас нова историја, али могу са задовољством да констатујем да многи историчари на различит начин и без теоретисања настављају са оним што је основа нове историје. При томе мислим на трагање за новим врстама докумената, онима који су се преносили усмено или сликама, на пример, као и да се историја посматра и анализира у својој глобалности, да се расветли однос прошлости и садашњости али и да из садашњости покушамо да разумемо прошлост, посматрајући историју у дугом континуитету.

Начин на који се приступало историји XIX века и на почетку XX века чини ми се да је, срећом, напуштен. Правни списи су доспели у други план и историчари покушавају да реконструишу друштвени живот у прошлости, унутрашње и спољне карактеристике човека прошлих времена, индивидуално и колективно. Историја остаје снажно обележена антропологијом и другим социјалним наукама. Она је, уосталом, и сама друштвена наука.

У чему је улога историчара?

Улога историчара је да увек упоређује документе имагинарног са текстовима који приказују стварност, попут мапа или правних докумената. Упоређујући, на пример, књижевна дела о витезовима са званичним документима, оцењујемо разлику у средњовековној представи витеза и онога што је он био у стварности. Историја је уметност упоређивања.

Граница између стварности и илузије је била потпуно различита од данашње, односно између њих није било јасне разлике. Средњовековни човек је заснивао истину на осећају за реалност који је веома другачији од нашег, и који нам, данас, изгледа невероватно. То је била стална размена између оног горе и овог доле, између анђела, демона и људи. Анђели и демони су били исто тако истинити као и људи, зато што их је вера томе учила и то им представљала.

Који аутори доприносе развоју француске медиевистике?

Тешко ми је да изаберем међу француским историчарима које читам, којима се дивим и чијим радовима се служим. Навешћу нека имена међу медиевистима, али листа никако није исцрпна. То су: Жан-Клод Шмит, Жером Баше, Ален Буро, Бернар Гене, Колет Бон, Жак Росио, Клод Говар, Патрик Бушерон, Мартен Орел, Клод и Игет Карози, Елизабет Крузе-Паван, Жак Даларен, Роберт Делор, Ален Геро, Доминик Јоња-Прат, Кристијан Клапиш, Мишел Ловер, Ги Лобрисхон, Жан-Мари Меглен, Пијер Моне, Мишел Пастуро, Пијер Тубер, Анре Воше, али има и других.

Мислим да, без трунке национализма, могу да кажем да су француски медиевисти, који су већином формирани у школи и на радовима Марка Блока и Жоржа Дибија, а има их много, изузетно модерни и изузетног квалитета.

На чему данас радите?