Збуњени српски антифашизам

У Великој Британији сећање на Други светски рат заузима сасвим посебно место. Школски систем, споменици и знамења, као и јавни, симболички ритуали, систематски чувају, обнављају и обликују успомене на одбрану отаџбине и победу над фашизмом. Анкете показују да је за становнике Велике Британије Винстон Черчил још највећа историјска личност. У избору курсева средњошколци и студенти најрадије се опредељују за Други светски рат. Елитни колеџи у Оксфорду и Кембриџу на најистакнутијим местима имају спомен-плоче са именима јунака изгинулих у Првом и Другом светском рату.

У британском јавном мњењу нема недоумица око чињенице да је холокауст синоним апсолутног зла и најнижа тачка до које се Европа икада спустила. Када је о тој теми реч, постоји линија доброг укуса коју не прелазе ни разуздани британски таблоиди. Антифашизам је, једноставно, део модерног британског идентитета.

Све то, наравно, не значи да је јавности наметнута непроменљива, црно-бела слика борбе демократије против фашизма. Британска историографија позабавила се и случајевима наклоности према Хитлеровој Немачкој унутар британске аристократије, па и саме владарске куће Виндзор, као и примерима предратне сарадње Форин офиса с Мусолинијевом Италијом.

Пред свим тим, путника из Србије лако може да обузме туга. Срби су у Другом светском рату искусили прави геноцид и дали доказе истинског јунаштва, али ратна знамења борцима против фашизма у Србији су скрајнута, а њихови споменици су неретко и оскрнављени. Када је реч о српском антифашизму, па чак и о ратним жртвама, у српском јавном мњењу влада невероватна збуњеност. Сукоб између партизана и четника имао је, истина, све одлике грађанског рата и разумљиво је да се суграђани и комшије нерадо сећају братоубилачких сукоба својих предака. Али и та објективна околност слаба је утеха када се зна да се, на своју срамоту, српски историчари још деле на присталице партизана, четника, па чак и љотићеваца.

Погледајте текстове о четницима и партизанима у српском издању популарне Интернет енциклопедије "Википедија". Ако вам то не буде довољно, прочитајте и чланак о усташкој Црној легији у "Википедијином" издању на хрватском језику, у коме се набрајају успеси те "елитне јединице" у одбрани цивила од партизанских и четничких покоља. Чињеница да у "Википедију" свако може да унесе своју верзију прошлости не може да умањи мучан утисак.

И поред цене коју су Србија и Срби платили у сукобу с расистичким тоталитаризмима 20. века, нашим улицама данас марширају српски "ћелавци". Неко ће, с правом, рећи да су они део ширег, европског феномена. У Берлину, после свега, полиција још, 24 часа дневно, обезбеђује јеврејске установе, од синагога до књижара. Ту ћете, на улици, често срести тетовиране ћелавце у панталонама маскирних боја. Али ћете крај саме Бранденбуршке капије видети и споменик холокаусту. Аутори пратеће изложбе ту напомињу да су, заједно с Јеврејима, најстрашнија страдања у фашистичкој Европи преживели Руси, Пољаци и Срби. Одакле, онда, младим људима у Србији те срамотне антисемитске идеје и тај ксенофобични, милитантни шовинизам?

С друге стране, овде се масовни злочини фашизма девалвирају неопрезним, олаким коришћењем те речи. Ако је све фашизам, онда тај појам губи своје језиво, јединствено значење. Замислите енглеске јавне личности које политичке противнике, рецимо из Конзервативне странке, називају "клерофашистима". У Србији, међутим, самозвани "антифашисти" на такав начин граде политичке каријере и повећавају страначке рејтинге, при чему се својски труде да доведу политички живот земље до тачке усијања.

Неко ће рећи да је историјско искуство Срба с фашизмом и црње и другачије од енглеског.

Узмимо онда француски пример, који нам је нешто ближи. Ремон Арон, утицајни француски социолог јеврејског порекла, тврдио је да је, као један од идеолога Де Головог покрета отпора, чак и у питању односа према Петеновом вишијевском режиму, у име будућности Француске, увек мислио на избегавање екстремних подела и грађанског рата.

Данас смо, ипак, далеко од времена Хитлера, Черчила, Петена, Драже и Тита. Зато би било добро да, пре него што употребимо тешку реч, поразмислимо о њеном значењу. У друштвеним наукама фашизам и клерофашизам ипак су јасно дефинисани појмови. Суочимо се, као грађани, с ксенофобијом и примитивизмом. Борбу против фашизма препустимо историји и вратимо јој њено место у нашем колективном сећању.

Др Милош Ковић, доцент на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду